Kroz prostor i vreme: Lazarev kanjon – splet hodnika između epoha

Veličanstvena pukotina usečena između šumovitog Malinika i ljutog krša Stobora.

ostale slike u galeriji

Severni ulazni krak predstavlja kanjon reke Mikulj, leve pritoke Lazareve reke. Sa seoskog puta za Strnjak, koji preseca tok rečice Mikulj, ulazi se u kanjon dug 2,6 kilometara, dubine od 70 do 300 metara, i u najužem delu širine 1,5 metara. Njegove strane su vertikalne; usečen je kao u sir u krečnjačke terase Dubašnice, visoke 700-800 metara, i tu pukotinu gotovo da nije moguće videti sve dok se ne dođe do same ivice tog stenovitog grotla.

3 srpske pećine: Najlepše kamene dvorane naše zemlje

Reka Mikulj je ponornica, i to višestruka. Od svog izvorišta među vododrživim stenama glavnog grebena Kučajskih planina, ispod vrha Oštri kamen, Mikulj nekoliko kilometara vijuga u susret krečnjačkim masivima Dubašnice pre nego što poprimi svoje lice ponornice. Na oko 700 metara jugoistočno od izvora Šojnji (koji Vlasi nazivaju fntana Šojnji), ona se gubi u pećini sa leve strane, a njene vode se nakon jednog kilometra pojavljuju na izvorima sa iste strane. Na tom potezu ona gradi podzemni tok kojim Mikulj teče u celosti, osim kada mu je vodostaj viši. Od mesta gde njen tok preseca seoski put Strnjak − Zlot, na ulazu u kanjon, njene vode se konačno gube u Glavnom ponoru i odatle počinje fosilni (suvi) deo kanjona kojim je Mikulj tekao milionima godina ranije, dubeći ovaj prirodni monument. Vode Mikuljske reke ugledaće ponovo svetlost dana zajedno sa vodama Demižloka − na vrelu ispod Lazareve pećine. Dno njegovog korita je neravnije od korita Demižloka i veća je visinska razlika do ušća. Tako se ovde nailazi na prepreke u obliku kamenih blokova koji dostižu i do 10 metara u prečniku. Na mestu gde se fosilni kanjon Mikulja spaja sa Lazarevim, tlo ima nagli pad, jer je staro korito zadržalo visinu iz vremena dok je voda njime tekla. Geografskim rečnikom iskazano, to znači da ovo ušće ima oblik odsečene terase.

Upravo tu se nalazi interesantna stenovita tvorevina oblika džinovske kupe, visoke 150 metara, u narodu poznate pod nazivom Kula. Ovaj izolovani ostenjak spada u izuzetne prirodne retkosti Dubašničkog krasa. 

Saznajte i Koje su najzagađenije reke u Srbiji?

Lazarevim kanjonom vode teku stalno, ali se nestašno kriju. Za razliku od fosilnih kanjona Demižloka i Mikulja, kojima vode možda hiljadama godina ne teku, kroz jugozapadni krak, koji se pruža iz pravca Malinika, periodično protiče reka Vej u svom kanjonu, kao desna sastavnica Lazarevog kanjona, što je ipak ne čini manje ćudljivom od prethodne dve. Ova reka je najveći vodotok koji prodire u Dubašnički kras. Tokom leta njene vode gutaju ponori, kamuflirani rečnim nanosom, dok u vlažnom periodu teče celom svojom dužinom, a zatim koritom Lazareve reke sve do ušća u Zlotsku reku. 

Zbog činjenice da voda teče kanjonom Veja, on je i dublji od kanjona Demižloka, a korito mu je mnogo ravnije od prethodna dva opisana. Dug je 2,4 kilometra, što ga čini najdužom sastavnicom sistema Lazarevog kanjona, ali je mnogo prohodniji. Naravno, kada prolazak „odobri“ nivo Vejske reke.

Pored geomorfoloških vrednosti, živi svet čini posebno bogatstvo Lazarevog kanjona. Ispred svih, kao njegov simbol, ističe se Ramonda Serbica, koja raste i cveta u proleće svojim nežnim roze-ljubičastim cvastima jedino tu na njegovim stenama, gde je našla svoje utočište. Malo ko može da ostane ravnodušan pred podatkom da ovaj predeo naseljava 720 vrsta i podvrsta flore, a to znači da je biljni svet ovog područja za oko jedan i po put raznovrsniji od flore nacionalnih parkova Kopaonik, Šara i Đerdap, i čak pet puta od flore čitave Srbije. Ova oblast je jedno od poslednjih utočišta biljaka iz ledenog doba (reliktne flore), a crni bor koji se vidi na njegovim liticama samo je jedan od 52 vrste koje su baš ovde uspele da opstanu preživevši različite geološke periode.

Komadić raja nadomak Pirota: Zavojsko jezero, veličanstveni dragulj jugoistočne Srbije 

Svečanu tišinu ovde može da zapara kliktaj surog orla i sivog sokola. Svaki bliski susret ovde je privilegija, jer ni od jednog ne preti opasnost, osim kada se sretnete sa poskocima koji su ovde brojni. To su samo neka stvorenja, od ukupno 178 različitih vrsta koje naseljavaju ovaj predeo.

Na osnovu Zakona o zaštiti kulture i prirodnih retkosti, ovo područje je pod zaštitom od 1949. godine i to kao prirodni spomenik „Lazareva pećina“ i rezervat „Malinik“. Godine 1998. Zavod za zašitu prirode Srbije izradio je elaborat sa novom valorizacijom ovog prostora i njegovih prirodnih vrednosti, s namerom da se „Lazarev kanjon“ proglasi za prirodno dobro od izuzetnog značaja. Osim toga, ovo područje uživa i međunarodni status zaštite, kao prirodni spomenik (III kategorija po IUCN), a u perspektivi je unapređenje ranga zaštite i upis na međunarodnu listu nacionalnih parkova. Najzad, područje pod imenom „Zlotska klisura“ uvršćeno je u listu značajnijih ornitoloških područja sveta, kao stanište izuzetno retkih surih orlova (IBA). 

Lepota Lazarevog kanjona je sadržana u njegovoj tajni, koja vas zaklanja od ostatka sveta i ušuškava u mir sopstvenog bića.   



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...