Zašto svaka tragedija rađa heroje?

Trinaestog novembra, u večeri kada su se odigrali stravični teroristički napadi u Parizu, Ludovik Bumbas zaklonio je prijateljicu od metaka svojim telom i – poginuo.

Zašto svaka tragedija rađa heroje? Foto: Profimedia

Iako je Ludovik, kao mnogi drugi te večeri u restoranu „Bel Ekip“, mogao da se sakrije i pokuša da spase svoj život, on je odlučio da ga pokloni prijateljici.

Samo dan ranije, više od tri hiljade kilometara istočno, u Bejrutu je Adel Termos pokazao sličnu hrabrost. Nakon što je video da se muškarac opasan eksplozivom približava grupi ljudi, on ga je oborio, pri čemu je bomba detonirala, a Termos poginuo dok je veliki broj ljudi spasen.

Dva sasvim obična čoveka pokazala su neverovatnu hrabrost oko koje – i da su hteli – nisu imali vremena da se dvoume. Instinktivno su skočili i spasli tuđe živote izgubivši svoje.

Šta je to u nekim ljudima što ih podstiče na takvu odvažnost? Nikada nećemo saznati šta im je prolazilo kroz misli u tim poslednjim trenucima njihovih života, ali Dejvid Rand s Univerziteta „Jejl“ je temeljno istraživao herojizam kako bi u potpunosti objasnio ovaj nesebičan čin.

Pročitajte: U kojim delovima sveta je rizik da se dogodi teroristički napad najviši?

Njegova ranija istraživanja ticala su se pitanja jesmo li prirodno predodređeni da budemo (ne)sebični. Nasuprot mišljenju brojnih psihologa da ljudi najpre reaguju tako da se postaraju za sebe i čine dobra dela samo ukoliko računaju na neku kasniju nagradu, Rand je u svojoj laboratoriji zaključio da što manje vremena imamo za reakciju – to ćemo nesebičniji biti. Eksperiment o kom je reč bio je veoma jednostavan: grupa ljudi igrala je igre takmičeći se novac, a kada su bili požurivani bili su spremni da ga daju drugima.

Međutim, Randa je zanimalo mnogo više od pukog davanja novca. On se zainteresovao za „ekstremni altuizam“, baš onakav kakav smo imali čast da vidimo u Parizu i Bejrutu. Analizirao je značenje ovog pojma ispitujući 50 dobitnika medalje za hrabrost „Karnegi“, sasvim obične civile koji su rizikovali svoje živote da bi spasli tuđe. Među njima su bili Kristin Marti koja je u Pensilvaniji plivala polavljenim ulicama kako bi spasla penzionera koji bi se sigurno udavio u svom automobilu da nije stigla na vreme i Kermit Kubic, koji je pokušao da spremi napad nožem u svojoj pekari hrabro istupio u odbranu mušterija, nakon čega je uboden nožem između rebara.

Južnoafrička Republika: Tigar spasao brata davljenja

Kako je pokazalo njegovo istraživanje, čak 90 odsto slučajeva spasavanja dogodilo zahvaljujući instinktivnoj reakciji. Veoma je važno to što su ovi ljudi zaštitili druge bez imalo razmišljanja i vremena za dvoumljenje. U najvećem broju slučaja, dilema se nije javila ni u jednom trenutku.

„Samo sam uradio ono što sam osećao da moram da uradim“, objasnio je sedamdesetogodišnji Daril Starns, koji je ušao u vozilo u plamenu ne bi li iz njega izvukao jednu ženu. „Ne razmišljate o tome koliko je to važan stvar.“

Na sličan način razmišljala je Kristin Marti.

„Zahvalna sam što sam mogla da delujem bez imalo razmišljanja“, rekla je Randu.

Najjače fotografije Instagrama: Ljubav i rat u očima hrabrih dama

Kako objašnjava Dejvid Rand, ljudski mozak ima dva režima koji bi se grubo mogli nazvati (1) onim koji brzo misli i (2) onim koji sporo misli. Ovaj drugi je svestan, analitičan i logičan, dok je prvi „oblikovan“ navikama i funkcioniše kao autopilot. Iako ekstreman herojizam deluje kao nešto što se pojavljuje niotkuda, Rand smatra da ljud ispoljavaju nesebično ponašanje u svakodnevnici i da je to postalo navika režima „koji brzo misli“. To se najverovatnije kombinuje s impulsivnošću pojedinca i nejgove povišene empatije.

„Ukoliko izgradite naviku da sarađujete, to postaje uobičajeno, pa je verovatnije da ćete se na taj način ponašati i u drugim situacijama“, zaključio je Rand.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.