Šetnja živopisnim ulicama prestonice Irana: Teheran - grad parkova i muzeja

Razlika u nadmorskoj visini između južnog dela prestonice i severnog, iznosi čak 600 metara i još je vidljivija u ekonomskom smislu - "što južnije, to tužnije" princip je koji važi i ovde, piše Ivana Dukčević i vodi nas na još jedno putovanje.

Šetnja živopisnim ulicama prestonice Irana: Teheran - grad parkova i muzeja Foto: Ivana Dukčević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

 

Tekst i fotografije, deo su knjige "Umetnost putovanja" i internet stranica, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima.

 

Izuzev južnog pojasa oko Persijskog zaliva, najveći deo Irana leži na velikoj planinskoj visoravni prosečne nadmorske visine oko 1500 metara. Uspon počinje još u Maloj Aziji - na zapadu Turske, i idući ka istoku postepeno se penje. Sam 13-milionski Teheran (Tehran), smešten je na blagoj nizbrdici u podnožju snežnih planina Alborz ili Elburz, udaljen sat vremena vožnje od poznatih skijališta Dizin i Šemšak. Razlika u nadmorskoj visini između južnog dela prestonice (oko 1100 m) i severnog (oko 1700 m), iznosi čak 600 metara i još je vidljivija u ekonomskom smislu - "što južnije, to tužnije" princip je koji važi i ovde.

Za razliku od siromašnijeg, južnog, na severu Teherana naročito oko skvera Tadžriš (Tajrish) u strmim ulicama sa predivnim drvoredima platana tiskaju se vile imućnih stanovnika prestonice, sa bazenima i voznim parkom kojem bi mnogi pozavideli. Iznad njih, poslednje u nizu, u procepu kanjona kojom teče rečica smestilo se izletište Darband, sa luksuznim, novokomponovanim restoranima. Moguće je i da je poslednji persijski šah Reza Pahlavi započeo ovu modu življenja na severu Teherana, kada je iznad skvera Tadžriš podno golih obronaka planina Alborz, u šumarku podigao palatni kompleks Niavaran za sebe, svoju familiju i svitu. Bela i Zelena palata, Paviljon i mnogi prateći objekti tokom tri decenije njegove vladavine gostili su veliki broj najpoznatijih svetskih državnika - američke predsednike Džimija Kartera i Ričarda Niksona, sovjetskog Leonida Brežnjeva, ali i jugoslovenskog maršala Tita.


teheran_niavaran_-_palata_aha_reze_pahlavija
Palata šaha Reze Pahlavija.
Foto: Ivana Dukčević

ivana_dukevi_-_teheran_us_den_espionage_zid_nekadanje_ambasade_sad-a_1
US Den Espionage, zid nekadašnje Ambasade SAD-a.
Foto: Ivana Dukčević

Luksuz i trošenje narodnih para, veliki jaz između obrazovanih - imućnih i siromašnijeg sloja, ali i preterano koketiranje sa Zapadom rezultirali su svrgnućem Pahlavijevih početkom 1979. godine. Na čelo države, iz izgnanstva u Parizu ubrzo je pristigao "narodni čovek" - Homeini, i sa stanovišta liberalnih Iranaca u roku od nekoliko godina postepeno većinu stvari okrenuo naglavačke. Preostali, konzervativniji deo populacije koji otprilike čini polovinu i danas ga smatra spasiocem. U južnom delu Teherana, na brisanom prostoru autoputa nadomak aerodroma nalazi se veliki kompleks - Mauzolej Homeinija sazidan nakon njegove smrti 1989. godine. Tokom noći upadljivo jarko osvetljen, nalik je stadionu na kojem se upravo igra važna utakmica i za posetioce otvoren bez prestanka. U samom centu grada, duž spoljnog zida kompleksa nekadašnje - danas zatvorene Ambasade SAD-a, za uspomenu smo se slikali ispred nekoliko čuvenih grafita koji Ameriku predstavljaju kao osovinu zla i veličaju Islamsku revoluciju - US Den of Espionage, na kojim se nalazi i Homeini.

Nepune dve godine nakon dolaska Homeinija, hidžab (marama koja pokriva kosu) za žene i devojčice starije od devet godina postao je obavezan. "Počelo je tiho, najpre od zaposlenih u javnoj upravi i u ministarstvima, a zatim je preko noći zakon usvojen za sve", pričao nam je moj prijatelj Reza dok nas je svojim luksuznim džipom vozio ka severnim predgrađima - kompleksu Tornja Milad - šestom najvišem TV tornju na svetu, sa čijeg se vrha od 435 metara Teheran vidi kao na dlanu. Unutar zdanja nalazi se moderni šoping centar, galerije i suvenirnice gde mladi umetnici prodaju slike, unikatne umetničke predmete, a u prizemlju poslastičarnica u kojoj smo probali sladoled od šafrana posut sitnim prahom jarko-zelenih pistaća.

Četiri decenije kasnije nakon Islamske revolucije, liberalne Iranke i dalje se ne mire s zakonima koje su nametnuli konzervativni muškarci. Tome doprinosi i visok stepen obrazovanosti gradskog stanovništva oba pola, ali i činjenica da se većina njih još uvek seća drugačijih vremena - kada su 1970-tih, Iranke u Teheranu dočekivale glumicu Liz Tejlor pristiglu direktnim letom Iran Air-a iz Njujorka, odevene po poslednjoj modi - u Šanel kostim.

toranj_milad__3
Tornja Milad
Foto: Ivana Dukčević

metro_vagon_samo_za_ene 
Metro vagon samo za žene.
Foto: Ivana Dukčević

Uprkos zabranama u pogledu odevanja, u Iranu žene voze automobile (ponekad i gradske autobuse), studiraju na fakultetima, ima ih na značajnijim pozicijama u nauci i privatnom biznisu. Poseduju nekretnine, slobodnom voljom se udaju i razvode. Ipak, u slučaju razvoda - deca će po pravilu pripasti ocu, osim ako on ne želi drugačije. U poslednje vreme, strogi šerijatski zakoni koji diktiraju način odevanja kod žena, postepeno popuštaju. Iako su muškarci i dalje u obavezi da nose isključivo duge pantalone, a žene osim toga još i duge rukave i hidžab (važi i za sve strane turistkinje), utisak je da ženska kosa naročito u većim gradovima sve više dolazi do izražaja. Iranke koje se ovim zakonima protive, vremenom su pronašle inteligentan način kako da postepeno stanu na put pravilima i započele sa novom modom - gotovo sve nose dugu kosu koju skupe u visoku punđu, a onda obaveznu maramu "okače" na sam vrh punđe, pozadi. To praktično znači da se bar dve trećine kose vidi, ali je forma zadovoljena.

Dečaci i devojčice u Iranu, razdvojeni su po polovima u osnovnoj i srednjoj školi (nalik nekim britanskim i američkim koledžima), dok su na fakultetima ponovo zajedno. Polna razdvojenost postoji u gradskim autobusima gde muškarci ulaze na prednja, a žene na srednja vrata, ali ne i u metrou u kojem postoji mogućnost izbora, ali – samo za žene. Naime, prvi i poslednji vagon, kao i polovina drugog i pretposlednjeg rezervisani su samo za žene koje ne žele da se voze u  "mešovitim" vagonima sa muškarcima.

Iako prestonica Irana nije na glasu kao arhitektonski ili estetski dopadljiv grad, Teheran pre svega može da se pohvali velikim brojem lepo uređenih parkova i muzejima. Osim Nacionalnog arheološkog muzeja u kojem je na nevelikom prostoru smeštena dobro odabrana zbirka iz najznačajnijih perioda persijske istorije, i sa najvažnijih arheoloških nalazišta (Ekbatan, Susa, Persepolis, Pasargad, Tape Sialk), u Teheranu ne bi trebalo propustiti Nacionalni muzej dragulja. Smešten u suterenu Centralne banke Irana, nakon londonskog Tauera važi za najveću zbirku dijamanata, na svetu. Osim nakita, kruna i tronova nekoliko persijskih carskih dinastija (čuveni "Paunov tron") koji se cakle u pastelnim bojama dragog kamenja, najčuveniji eksponat muzeja je drugi po veličini dijamant ikada pronađen na svetu. Donešen u Persiju iz Indije nakon osvajanja (XVII vek), plavičasti "Darya-i Noor" (Darja-i-Nur, na persijskom: "More svetlosti") i danas je u Iranu, dok je najveći dijamant na svetu "Kooh-i Noor" (Kuh-i-Nur, na persijskom: "Planina svetlosti") u međuvremenu iz Persije dospeo nazad u Indiju i u XIX veku završio u britanskoj kruni kraljice Viktorije.

_nacionalna_biblioteka
Nacionalna bibilioteka.
Foto: Ivana Dukčević

Zlatni rudnik moderne umetnosti

Zdanje Muzeja savremene umetnosti nalazi se u jednom delu Parka lala, nazvanog po cvetu koji i potiče iz Persije. U prepoznatljivom arhitektonskom stilu modernizma koji se prepliće sa svedenim elementima antičke Persije, zajedno sa suprugom šaha Reze Pahlavija - Farom Dibom, muzej je 1977. otvorio slavni američki umetnik Endi Vorhol. Njegova najpoznatija dela: Mik Džeger, Mao Ce-Tung i Merilin Monro (u nekoliko verzija) još uvek se nalaze u muzeju, ali su nakon Revolucije, uz objašnjenje da nisu deo stalne postavke ostavljena da tavore u depou.

Pored nekoliko muzeja u Evropi i SAD-u, ovaj teheranski vlasnik je najveće zbirke dela savremene umetnosti - na svetu. Osim Vorhola, u muzeju se nalaze i platna Pikasa, Dege, Van Goga, Lihtenštajna, kao i najveća zbirka američkog slikara Džeksona Poloka van SAD-a. Iako su Vorhol i Polok do daljeg skriveni od očiju onih koji na savremenu umetnost gledaju drugačijim očima od pristalica Revolucije, u samom muzeju i izvan njega u bašti još uvek stoje skulpture jednog od najvećih skulptora XX veka, Britanca Henrija Mura i belgijskog umetnika Rene Magrita, pa se za Teheran s pravom kaže da "leži na zlatnom rudniku moderne umetnosti". U muzeju sam kao putopisac i fotograf, uspela da dobijem propusnicu koja mi je omogućila fotografisanje trenutne postavke, čije je slikanje inače zabranjeno.

poslednje uporište persijske dinastije Kadžar

U centralnom delu grada, u blizini lavirinta Teheranskog bazara nalazi se najmlađi palatni kompleks Irana - Palata Golestan, poslednje uporište persijske dinastije Kadžar (Qajar) čiji su vladari sredinom XIX veka prestonicu Persije preselili iz Isfahana u Teheran. Kao i mnoge palate u Iranu, i ova je prepoznatljiva po zidovima i plafonima ukrašenim sa na hiljade umetnutih, izlomljenih ogledalaca, od čijeg vam se presijavanja i svetlucanja može zavrteti u glavi. Tokom srednjeg veka, Persijanci su ogledala uvozili iz Venecije. Nakon višenedeljnog putešestvija, sa tovarima koje su nosili konji i kamile, preko Male Azije veliki broj ogledala do odredišta je stizao u delićima. Vremenom, neko se u Persiji dosetio jedinog načina da ovom problemu stane na put - da ih još više isecka. Na ovaj način, u zemlji je uspostavljena nova moda ukrašavanja carskih odaja, čije blještavilo je samo sebi dovoljno.

muzej_savremene_umetnosti
Muzej savremene umetnosti
Foto: Ivana Dukčević

palata_golestan
Palata Golestan
Foto: Ivana Dukčević

U danima vikenda, u kasno popodne i sunce na izmaku, naizgled beživotni sivkasti, planinski venac Alborz, sa snežnim vrhovima početkom maja rumeni se na severu, dok na stotine Teheranaca na sevenom obodu grada posećuje restorane, šeta na platou Tornja Milad i sedi u kafeu na čaju i kolačima. U daljini, 80 kilometara ka severoistoku uzdiže se konusni vrh najviše planine Bliskog istoka - vulkana Damavand (5610 m), teheranskog "Fuđija" udaljenog od prestonice isto koliko i japanska sveta planina od Tokija.

 

Možda će vas zanimati i:



slike u galeriji
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je februarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.