Reproduktivno zdravlje: Šta treba da znamo o infertilitetu

Infertilitet je reč koja se često koristi u javnosti, kada se govori o zdravlju, kada se pominje demografija, a često ima i političku konotaciju.

Reproduktivno zdravlje: Šta treba da znamo o infertilitetu Foto: Shutterstock

Inače, pod infertilitetom se podrazumeva nemogućnost začeća posle godinu dana pokušaja i nezaštićenih seksualnih odnosa. Nekada se koristila reč sterilitet, ali sterilitet predstavlja jedno trajno stanje, a infertilitet je nešto što se određenim tretmanom može popraviti. Da bismo bolje razumeli pojam infertiliteta, treba reći da postoji primarni infertilitet, kad žena pre toga nikad nije bila trudna, i sekundarni, kada žena ima bar jednu trudnoću iza sebe. Često čujemo izjave da je infertilitet u porastu, ali nažalost to najčešće nije dokumentovano studijama i konkretnim podacima. Još je Galilej govorio "merite sve što može da se izmeri, a ono što ne može, probajte da izmerite". Savremena medicina se bazira na rezultatima studija i postulatima "evidenced based medicine", tj. medicine bazirane na dokazima. Stoga, tvrdnja da je infertilitet u padu ili porastu, može imati negativan uticaj na ljude koji imaju taj problem i kreirati pogrešno javno mnjenje sa svim svojim negativnim posledicama, piše dr sci. med. Milan Milenković za Vreme.

Studije takve vrste nije lako organizovati, ali ima nekoliko dobro dizajniranih iz Švedske, Danske, SAD i Velike Britanije koje pokazuju da je primarni infertilitet u blagom padu. To se verovatno može pripisati zdravijem načinu života i smanjenom broju infekcija hlamidijom i gonokokom, dva mikroorganizma koja dovode do oštećenja jajovoda kao i edukacijom o reproduktivnom zdravlju i jačanju svesti o padu fertiliteta posle 35 godine starosti žene. Sekundarni infertilitet nije analiziran u studijama. Rezultati se možda razlikuju u drugim zemljama, ali u nedostatku podataka ne možemo tvrditi da je infertilitet u porastu.

VELIKI POMACI

Svetska zdravstvena organizacija smatra infertilitet bolešću i savetuje se tretman ako posle godinu dana pokušaja nije došlo do trudnoće. Lečenje može biti hirurško i medikamentozno. Najveći pomak u lečenju infertiliteta napravljen je 1978. godine kada je rođena prva "beba iz epruvete", metodom in vitro fertilizacije (IVF). Profesor Bob Edvards iz Velike Britanije je kasnije dobio Nobelovu nagradu i smatra se rodonačelnikom IVF. Princip te metode je da se jajne ćelije "izvade" iz jajnika, oplode spermatozoidima partnera ili donora u laboratoriji, i zatim se tako nastao embrion vrati u matericu. Embrioni dobrog kvaliteta mogu da se zamrznu. Kasnije, posle odmrzavanja, embrion se vrati u matericu, ukoliko prvi put nije došlo do trudnoće ili par kasnije želi još dece. Sinonimi za IVF su veštačka oplodnja i biomedicinski potpomognuta oplodnja. Do sada je u svetu rođeno preko 5 miliona beba posle IVF. Pored IVF, imamo i metodu inseminacije, kada se spermatozoidi posle određene pripreme u laboratoriji ubace u materičnu duplju, zatim zamrzavanje tkiva jajnika i testisa, zamrzavanje polnih ćelija, donacija jajnih ćelija i spermatozoida, transplantacija reproduktivnih organa, surogat materinstvo, što sve zajedno spada u asistiranu reproduktivnu tehnologiju (ART).

Paradoksalno je da i pored stabilnog biološkog fertiliteta raste broj IVF postupaka. To se može objasniti pomeranjem starosne granice za rađanje, želje za trudnoćom kod žena koje nemaju partnera, kada se potomstvo ostvaruje uz pomoć donora polnih ćelija, komercijalizacijom lečenja, ali i promenom definicije infertiliteta od strane Svetske zdravstvene organizacije gde je vremenski period pokušaja ostvarivanja trudnoće od dve godine spušten na period od godinu dana. Promocija metode kao posledicu ima povećanu tražnju. Jedna vrsta promocije je i često pominjanje IVF kao faktora za povećanje nataliteta i metode u borbi protiv bele kuge.

Međutim, stvarni efekat je drugačiji. Danas je oko 2–6 odsto dece rođeno posle IVF postupka, na primer 3 odsto u Švedskoj, 4,9 odsto u Sloveniji i 6,1 odsto u Danskoj. Stvarni neto efekat na povećanje broja živorođene dece je 0,05 poena. Ili na primer u Velikoj Britaniji, gde je broj IVF ciklusa povećan sa 625 na preko 1000 na milion stanovnika, a totalna stopa fertiliteta je porasla za 0,04. Drugim rečima, ako je jedna žena rađala u proseku 1,64 deteta, posle povećanja IVF ciklusa rađaće 1,68.

Bez obzira na to što je efekat na natalitet posle IVF tretmana mali, dobro je što parovi koji imaju problem infertiliteta mogu da refundiraju novac za troškove IVF. Broj finansiranih postupaka varira od 1 do 6 u zavisnosti od zemlje do zemlje, ali postoje i varijacije unutar jedne države. U Izraelu se finansira neograničen broj postupaka od strane države. U Srbiji, Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira 3 postupka, ali postoji i finansiranje od strane lokalne samouprave. Važno je i uspostaviti kontrolu kvaliteta, to jest meriti rezultate, što se danas postiže uvođenjem elektronskih registara. Taj sistem je jako dobro razvijen u skandinavskim zemljama. Kontrola kvaliteta je pre svega dobra za pacijente, ali i za onoga ko finansira lečenje, kao i za zdravstveno osoblje koje može da vidi, kontroliše i popravi svoje rezultate.

Postoji jedna grupa parova koji nemaju ili su pre vremena izgubili reproduktivnu funkciju, i jedina klinička prihvatljiva metoda je donacija jajnih ćelija i spermatozoida. Donacija polnih ćelija nije dozvoljena u dosta zemalja što zbog kulturoloških, etičkih, religioznih ili nekih drugih razloga. Inače, donacija spermatozoida i jajnih ćelija je dozvoljena u Srbiji, ali je potrebno još promovisati i razvijati metodu.

REPRODUKTIVNI TURIZAM

Poznat je fenomen odlaska na lečenje u druge zemlje, naročito za program donacije. Postoji i termin reproduktivni turizam. Dobra strana odlaska na lečenje je to što pacijenti dobiju ono što u svojoj zemlji nisu mogli, ili dobiju jeftiniju i kvalitetniju uslugu. Negativne strane reproduktivnog turizma su što se neželjeni efekti i komplikacije rešavaju u matičnoj zemlji, i to nekada zahteva značajna finansijska sredstva, a da ne govorimo o tome kroz šta prolaze pacijenti. Takođe, pacijenti često ne dobiju dovoljno informacija o lečenju, rezultatima i komplikacijama. Zato je vrlo važno da stručna javnost i društvo učine što više za svoje građane da bi im se omogućio tretman u svojoj zemlji.

Jedna osetljiva populacija kojoj je potrebna asistirana reprodukcija su pacijenti koji su oboleli od malignih bolesti pre 40 godine. Lečenje citostaticima i zračenjem može da dovede do infertiliteta. Zato je potrebno pre lečenja zamrznuti embrione, jajne ćelije, spermatozoide, tkivo jajnika ili testisa. U većini zemalja Evrope ovaj program potpuno finansira država.

Postoji još jedna kategorija ART-a, "social egg freezing", kada žena zbog odlaganja rađanja zamrzne svoje jajne ćelije. Najčešći razlozi su karijera, edukacija i traženje adekvatnog partnera. Rezultati su mnogo bolji kada se jajne ćelije zamrznu pre 35. godine starosti.

Jedna žena u Srbiji rađa u proseku 1,5 dece. Slično je na primer u Grčkoj, Italiji, Španiji, Rusiji, oko 1,3 u Bugarskoj, Češkoj i Estoniji. Zemlje sa prosekom 1,9 i više su Švedska, Norveška, Francuska, Danska, Island i Turska. Da bi se obnavljalo stanovništvo, potrebno je da taj prosek bude 2. Analize faktora koji utiču na natalitet su veoma kompleksne i predstavljaju posebnu temu, ali svakako treba pomenuti ekonomsku situaciju, migracije, pomerenu starosnu dob za rađanje dece. ART ima minimalan efekat na povećanje populacije, ali ga svakako treba popularisati i finansirati prvenstveno zbog pomoći ljudima kojima je potreban. Neophodno je i razvijati svest i edukaciju o reproduktivnom zdravlju, "biološkom satu" i padu fertiliteta kod žena posle 35. godine, kao i o dužem periodu potrebnom za začeće kod muškaraca starijih od 50 godina.

Izvor: Vreme

Pogledajte i:



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...