SARS-COV-2 na mestu zločina: Kako virus ubija?

Fotografija prikazuje SARS-COV-2 na mestu zločina – horda novog bacila iz porodice koronavirusa koja je izazvala planetarnu krizu, zatočila milijarde ljudi u kućama, srušila globalnu ekonomiju i usmrtila više od 100.000 ljudi, ovde napada ljudsku ćeliju.

SARS-COV-2 na mestu zločina: Kako virus ubija? Foto: National Institute of Allergy and Infectious Diseases CC

Neprijatni prizor su tokom marta 2020. naučnici američkog NIAID-a snimili u biotehnološkim laboratorijama američke vojske u Fort Ditriku, u Merlinedu, gde se u prošlosti nalazila tajna baza za razvoj bioloških oružja, a sad su raznovrsni centri za borbu protiv raka i zaraznih bolesti.

Fotografija uzorka izolovanog iz pacijenta obolelog od Covid-19 snimljena je pomoću takozvanog skenirajućeg elektronskog mikroskopa, a potom obojena, tako da su koronavirusi označeni ljubičastom bojom. Struktura zelene boje je ćelija pacijenta koju je virus žestoko napao i koja je izvršila "ćelijsko samobistvo", apoptozu – ćelije pribegavaju takozvanoj programiranoj smrti iz različitih razloga, a ova je to očigledno učinila upravo zbog virusne infekcije, kada mnoge ljudske ćelije same sebe ubijaju kako bi sprečile da ih virus iskoristi za sopstvenu reprodukciju i dalje širenje.

Međutim, kako sam novi koronavirus ubija ljude? Možda vam se to pitanje čini samo po sebi razumljivo, ali nije. Mada neki njegovi srodnici izazivaju opake bolesti SARS i MERS, virus SARS-COV-2 pripada porodici virusa koji inače dovode do trivijalnih prehlada, pa je uz veliku prenosivost, njegova sposobnost da ubije domaćina srž enigme novog patogena. To može odigrati važnu ulogu u tmurnim vremenima pandemije i pomoći da se spasu životi najtežih pacijenata.

Ako bi se našao način da se "otupe zubi" virusa, stvari bi postale daleko podnošljivije mnogo pre nego što se proizvede vakcina i ova prirodna pošast bude konačno pobeđena. Moderna nauka, mobilisana kao nikada u istoriji, proizvodi poslednjih sedmica na hiljade radova sa raznolikim odgovorima o zarazi. Neki od njih su fokusirani upravo na to pitanje – kako kod kritičnih pacijenata virus uopšte izvodi beznadežni, smrtonosni manevar, posle koga ništa ne može da se učini?

Poznate su najraznovrsnije statistike koje stižu iz bolnica i o kojima se mnogo izveštava – virus odnosi živote pacijenata starije dobi, češće muškarce nego žene, naročito ako imaju kardiovaskularne bolesti i dijabetes. Otkako je u Kini dešifrovan genom virusa, a početkom februara časopis „Nature“ objavio seriju radova o genetici izazivača bolesti, poznato je da virus ulazi u ćeliju pomoću enzima ACE2. Ovaj enzim je kod ljudi najčešće prisutan u jednoj vrsti ćelija u plućima (nije reč o ćelijama kojima se apsrobuje vazduh, već onim koje su odgovorne za „čišćenje“ pluća). Pokazalo se da je njegova koncetracija direktno povezana sa jačinom i smrtonosnošću bolesti. Nažalost, još uvek nije jasno da li je mudrije u terapiji dekativirati ACE2 ili činiti sasvim suprotno, o čemu se debatuje i objavljuje mnogo radova.

Po svemu sudeći, značajnu ulogu igra i takozvano virusno, odnosno viralno opterećenje. U pokušaju da se odgovori na pitanje zašto od virusa umiru i mlađi ljudi, uočeno je da su mnogi od njih, lekari ili ljudi bliski zaraženima, pre inkubacije bili izloženi velikoj količini klica. Genetičari Džošua Rabinovič i Vanesa Bartman sa Univerziteta Prinston skrenuli su početkom aprila javnu pažnju na to pitanje jednim autorskim člankom u listu Njujork tajms, što je odmah privuklo interes medija širom sveta. Naime, nije nepoznato da malo virusno opterećenje i kod drugih zaraza omogućuje organizmu da lakše razvije imuni odgovor (što je kod nekih bolesti pre vakcine korišćeno i kao način prokužavanja).

Svakako, nije sasvim besmislena tvrdnja da se virus ponaša gotovo kao otrov i da će bolesnici koji se zaraze malom količinom klica verovatno imati lakši oblik bolesti i svakako neće umreti. Neke studije širenja SARS-a pokazale su da količina virusa kojoj su pacijenti izloženi utiče na težinu potonje bolesti – slučaj jedne zgrade, gde se zaraza tada širila ventilacijom, pokazao je da su mnogo teže oboleli ljudi u stanovima bližim izvoru zaraze, nego oni udaljeniji.

Na drugoj strani, novi patogen, protiv koga niko nema imunitet, pa će se od njega svaki čovek zaraziti, ima sad već opštepoznatu, ali zapravo neobičnu osobinu da, iako ubija neke ljude na užasan način, kod većine zaraženih uopšte i nije smrtonosan. Mnogo pre nego što je zaraza napustila Vuhan, bilo je opštepoznato da većina obolelih razvija relativno blage simptome, što su na stotine radova narednih nedelja jasno potvrdile. Najnovije studije čak pokazuju da je ogroman broj onih koji imaju virus, dakle nisu bili imuni na njega, što i ne mogu biti, ali uopšte nisu bolesni (što je samo po sebi izazov u borbi protiv epidemije).

Kako onda u nekim slučajevima, a njihov procenat uopšte nije mali, mahom blagi virus postoje užasno čudovište i ne samo da izaziva tešku bolest, nego i tako dramatične posledice po ljudski organizam da se obrušavaju zdravstveni sistemi, a mrtvi odvoze kamionima? Sada bi se moglo reći, uz izvestan oprez, a na osnovu poslednjih naučnih saznanja, da postoji jedan odgovor – ovaj neprijatelj čovečanstva, koji je za samo par meseci osvojio čitavu planetu i preti da razori moderno društvo, ubistvo uopšte ne izvodi samostalno i mnoge svoje domaćine ubija uz pomoć njihovog sopstvenog imunog sistema.

Možda ste zapazili kako se u opisima kritičnih slučajeva pominje da ih u poslednjoj fazi zahvata takozvana citokinska oluja. Šta je to? Citokini ili interleukini su, kako je to opisano, glikoproteini koje emituju ćelije imunog sistema. Naime, kad neki patogen, virus ili bakterija, napadne ljudski organizam, imuni sistem reaguje i pokreće se vrlo složena, impresivna mašinerija koja će ga uništiti – u tom sukobu citokini igraju ključnu ulogu komunikacije i pokretanja opšte "mobilizacije".

Nažalost, u pojedinim situacijama odgovor imunog sistema se ne zaustavlja i imuni sistem nastavlja da napada sopstvene organe i zapravo, sam razara organizam. U većini slučajeva, mehanizam radi kako treba, ali kod nekih ljudi imuni sistem se ne zaustavlja nakon što savlada neprijatelja. To se, po svemu sudeći, događa i kod najtežih Covid-19 pacijenata kojima bolest doslovno uništava pluća, što je na kraju praćeno nekontrolisanom olujom citokina. Ova je pojava inače poznata u medicini mnogo pre koronavirusa, izučavana je i lečena kod autoimunih bolesti.

Studija objavljena početkom aprila u uglednom časopisu "Lancet“ predlaže da se iskoristi ovo iskustvo i upotrebi pažljivo izabrani imunosupresivni lek za koji je dobro poznato da deluje kod citokinske oluje i smiruje imuni sistem. To ne bi rešilo širenje zaraze, ali bi možda moglo da spase mnoge one pacijente koji od nje umiru u smrtonosmoj oluji. U izvrsnom članku u Njujork Tajmsu "Coronavirus Patients Betrayed by Their Own Immune Systems" navode se primeri upravo ovakvih imunosupresivnih terapija vrlo teških pacijenata koji su se doslovno čudesno oporavili.

Da li je ovo moguće rešenje kojim će medicina sačuvati hiljade života i tako otupeti zube zarazi, spašavajući svet koji poznajemo? Čekajući na ishod – ma kako ovih dana povremeno osećali strah, gnev, inat, osujećenost ili ugroženost brojnih prava – najpametnije što možemo učiniti jeste da slušamo savete epidemiologa i da sami ne radimo za sam virus (kao što to ponekad radi naš imuni sistem). I ostanemo kod kuće!

*NAPOMENA: Ova naučnopopularna priča zasnovana je na laičkoj interpretaciji pojedinih aktuelnih naučnih studija, saopštenja i drugih članaka. Naučna saznanja o virusu daleko su složenija nego što su ovde predstavljena i pritom, mogu se vremenom i menjati. Ni u kom slučaju nemojte sami sebe lečiti ili druge savetovati da to čine na osnovu popularnih informacija koje ste ovde, ili na nekom drugom mestu, pročitali!

Izvor: Nauka kroz priče



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...