Zbog čega većini drevnih skulptura nedostaje nos?

Jedna od najčudnijih karakteristika starogrčkih skulptura je ta što većini nedostaje nos - da li je to namerno ili su nosevi vremenom nestali?

Zbog čega većini drevnih skulptura nedostaje nos? Foto: Shutterstock

Drevne skulpture dragocenosti su u muzejima širom sveta, a ljudi koji dolaze da im se dive neretko se zapitaju šta je uzrok toga da većini njih fali nos?

Na primer, veličanstvenoj grčkoj skulpturi, pesnikinje Safo, koja se trenutno nalazi u muzeju Gliptoteka u Minhenu, takođe nedostaje nos. 

Polomljen ili potpuni izostanak nosa je česta pojava na drevnim skulpturama iz različitih kultura i različitih perioda istorije. 

Čuvena Velika Sfinga koja leži na visoravni Gize, pored piramida, u Egiptu, slavni je primer drevne skulpture kojoj nedostaje nos.

Kod nekih skulptura poznato je da je uzrok nedostatka nosa to što ga je neko svojom voljom otkinuo, i za to postoje različiti razlozi - na primer, skulptura grčke boginje Afrodite, iz prvog veka nove ere, otkrivena u atinskoj Agori, bila je žrtva vandalizma hrišćana u nekom trenutku istorije, a dokaz za to nalazi se na njenom čelu - gde je urezan krst.

Ovo umetničko delo je izuzetak po tome što nije primer skulpture kojoj nedostaje nos, ali je primer umetnine podlegle skrnavljenju.

S druge strane razlog zbog čega su mnoga lica na skulpturama bez nosa je vreme koje je učinilo da skulptura jednostavno propada na takav način. Drevne skulpture stare su stotinama godina i zato ne čudi da su na njima vidljivi prirodni znaci propadanja. Pod uticajem promenljivih vremenskih prilika, logično je da će prvo delovi koji “štrče” (kao što su nosevi, ruke, glave) biti podložne lomljenju ili otpadanju. Delovi poput nogu i torzoa su čvršće povezani pa zbog toga duže opstaju.

Mnogima je poznata skulptura boginje Afrodite otkrivena na grčkom ostrvu Milos, koja je delo vajara, Aleksandrosa iz Antiohije i datira iz drugog veka p.n.e. Skulptura je poznata pod nazivom Afrodita iz Milosa ili, češće, kao Venera di Milo. Istaknuta karakteristika ovog umetničkog dela je to što joj nedostaju obe ruke. Poznato je da je skulptura u originalu imala ruke, ali da su one vremenom otpale.

Grčke skulpture, kakve ih danas možemo videti, samo su istrošene verzije slavnih dela. Većina tih skulptura imala je boju, koja je, takođe, vremenom se ljuštila ili bledela, tako da je našem oku dostupan samo ogoljeni, beli mermer. I dokaz za to su skulpture na kojima su ostali vidljivi tragovi boje, ali i one na kojima boja ne može da se vidi, ali su arheolozi detaljnim analizama, posmatranjem ispod UV svetala, uspeli da detektuju pigmente nekadašnje boje. 

O ovome su pisali i drevni grčki pisci, pa tako u Euripidovoj “Heleni”, postoji citat, gde Helena kaže: “Moj život i sreća su monstruozne, delimično zbog Here, delimično zbog moje lepote. Kada bih samo mogla da ogulim svoju lepotu i ostavim ružniji lik, kao što se boja može skinuti sa statue.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...