KRHKI MIR: Šri Lanka, osam godina nakon građanskog rata

Osam godina posle završetka okrutnog građanskog rata Šri Lanka se suočava s posledicama: s desetinama hiljada ljudi bez doma i hiljadama nestalih.

Ali ni američka ambasadorka niti bilo koji drugi strani zvaničnik nisu ljudi koje Vlada Šri Lanke mora da pridobije. Mnogo bitnija je tamilska manjina, koja se oseća zapostavljeno u posleratnom razvoju zemlje i ogorčena je što su većinski Sinhalezi nezainteresovani za tamilske probleme. A to ima veze i s onom mladom ženom i fotografijom. Neizbežna realnost ukazuje na toda se nova Šri Lanka neće u potpunosti vratiti uživot dok se ne vrate ljudi poput njenog muža.

NA ZAPADNOJ OBALI, negde na dve trećine puta od Džafne do južnog kraja ostrva, nalazi se Kolombo, administrativna prestonica Šri Lanke.To je brižljivo održavana, užurbana metropola u kojoj nema vidljivih ožiljaka rata. Grad ima oko700 hiljada stanovnika, koje gotovo podjednako čine budisti Sinhalezi, hinduisti Tamili i muslimani. Ljudi žive i rade u miru, uz samo povremene incidente. Za sve one koji na Šri Lanku dođu s pitanjima o budućnosti zemlje, Kolombo nudi optimistične odgovore.

U gradu je bilo iznenađujuće mirno i uveče 8. januara 2015. godine, kada je Šri Lanka oduševila svet zbacivanjem autokratskog režima Mahinde Radžapakse uglavnom mirnim i regularnim izborima. Od tog ključnog dana nove vođe žele da pokažu svetu kako Šri Lanka može da bude moderna demokratska zemlja. Administracija predsednika Sirisene otpočela je reformu korumpiranog pravosuđa, privatizaciju glomaznog državnog sektora i suočila se s ogromnim dugovima proisteklim iz spornih ugovora o infrastrukturnim poslovima dodeljenim kineskim kompanijama.„Mi nismo kao oni ljudi koji su vam nešto govorili, a tri dana kasnije zaboravljali šta su rekli”, kaže Harša de Silva, zamenik ministra spoljnih poslova. „Želimo da svet zna da smo mi drugačiji – i da ćemo uraditi ono što smo rekli.”

Dragulj južne Azije: 11 razloga da posetite Šri Lanku

Sasvim je moguće da posetilac doleti u Kolombo i uživa u brojnim turističkim atrakcijama– drevnim hramovima u Dambuli i Polonaruvi,slonovima i leopardima u rezervatima, bogatim plantažama čaja, surferskom centru u zalivu Arugam – i da otputuje iz zemlje nekoliko nedelja kasnije uopšte i ne znajući da je Šri Lanka čitavih 26 godina bila epicenter užasnog međuetničkog krvoprolića. Ali geografija odvlači posetioce od prizora koji ukazuju na preostale posledice rata.

Kolombo je na jugu – u regionu većinski naseljenom Sinhalezima koji su uglavnom budisti i čine oko 75 odsto stanovništva zemlje. Skoro sve najveće turističke atrakcije takođe su koncentrisane na jugu. U poređenju s tim, Severna pokrajina je nezanimljiva agrarna oblast i suva ravnica. Osim toga, to je domovina šrilančanskih Tamila, koji su uglavnom hinduisti i čine oko 11 odsto stanovništva zemlje.

 

A post shared by Ami Vitale (@amivitale) on Oct 27, 2016 at 4:44pm PDT

 

Na severu i istoku zemlje militantni Oslobodilački tigrovi tamilskog Elama (Elam jetamilski naziv za Šri Lanku) imali su defakto državu, dok na kraju nisu vojno poraženi. Ratišta na severu danas su obeležena upečatljivim spomenicima koji slave poraz „terorista”. Ali ta pompezna obeležja nisu dovoljan razlog dat uristi – čak i Šrilančani iz drugih delova ostrva– uopšte posete sever. Što bi jedan tamilski bankar rekao, uz očitu gorčinu: „Oni dođu samo da bi videli pobedu.”„

TO JE ISTORIJA propuštenih prilika”, rekao je drugi najmoćniji čovek na vlasti na Šri Lanki, premijer Ranil Vikramasinghe.

Mislio je na još neostvarene ekonomske potencijale zemlje. Geografski smeštena na prometnoj trgovačkoj ruti između Indije i Kine,s mnogo plodne zemlje i obrazovanim stanovništvom, Šri Lanka je posle Drugog svetskog rata mogla da se takmiči sa Singapurom u iskorišćavanju prilika zbog tadašnje industrijske propasti Japana.

Umesto toga, zemlja tada znana kao Cejlon sve do 1972. godine propuštala je svoje šanse pod upravom različitih vlada, imala je i neuspeli eksperiment sa socijalizmom, a donedavno i autoritarni režim Radžapakse koji je vladao čitavu deceniju. Njegov model ekonomije zasnovan na poljoprivredi smatra se „vrlo populističkim”, kaže Vikramasinghe, „ali narod zapravo nije imao ništa od toga,  a on je učvrstio vlast svoje porodice.”

Ali ekonomske prilike nisu jedine koje je Šri Lanka propuštala. Etničke podele često su onemogućavale napredak zemlje. Za 133 godine, koliko je zemlja bila britanska kolonija,bolje plaćeni poslovi uglavnom su davani Tamilima, a Sinhalezi su zapošljavani najviše kao polukvalifikovana radna snaga. Kad je1948. godine Šri Lanka postala nezavisna,nove vođe nisu pokušale da ujedine zemlju. Sinhaleski političari insistirali su na ponosu većinskog naroda koji živi na ostrvu još od 500.godine pre nove ere i koji je osnovao najstariju kontinuirano budističku zemlju. Potpirivali su većinsko uverenje da je Tamilima dodeljivano neproporcionalno mnogo radnih mesta u državnom sektoru.

Vlasti Šri Lanke počele su sistematski da marginalizuju Tamile. Oduzeli su glasačko pravo potomcima doseljenika iz Indije koji su dovođeni da rade na plantažama čaja, katedre na fakultetima dodeljivane su sinhaleskim profesorima,a tamilska većina u Istočnoj pokrajini razređivana je poklanjanjem zemlje Sinhalezima.Parlament u kome su dominirali Sinhalezi 1956.godine proglasio je sinhaleski za službeni jeziku zemlji. Dozvole za uvozno-izvozne poslove dobijali su isključivo sinhaleski poslovni ljudis juga, a Vlada nije pokazivala interesovanje za razvoj Severne pokrajine.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...