Čija su škotska vresišta?

Budućnost osobenog škotskog pejzaža prilično je neizvesna usred rasprava o klasama, kulturi i prirodi

„Jadne ptice”, pomislio je Alan Mekferson- -Flečer, bivši gospodar Balavila.

BALAVIL SE NALAZI u Škotskim visoravnima, stešnjen između reke Spej i planina Mondlijat. Čak 2.400 od ukupno 2.800 hektara imanja pokriveno je vresištem – jedinstvenim pejzažem išibanim olujnim udarima ekonomskih, socijalnih i političkih promena koje su ga i izručile u ruke stranog kupca. (S padom vrednosti funte nakon referendumske odluke Velike Britanije da napusti Evropsku uniju, kupovina škotskih imanja stranim novcem verovatno će se ubrzati. Međunarodni kupci su već prigrabili polovinu od 16 imanja prodatih u 2015. i 2016. godini.)

Vresišta su poljane s niskim, poleglim žbunjem i travom, jednoličnog izgleda, nad kojima uvek duva vetar. Rečeno jezikom apstraktnog slikarstva, to su razlivene mrlje u izmešanoj paleti oker, crvenkasto-smeđe i ugljene boje, s povremenim življim partijama – u zavisnosti od doba godine i terena – sumpurno-žutim, kestenjastim, i u kasno leto s kraljevskim plaštom od ljubičastog vresa. Pod istim pojmom se podrazumevaju i suvlje pustopoljine u Visoravnima, kao i vlažna tresetišta u manje isušenim krajevima zemlje. Čak sedamdeset pet odsto svih vresišta na svetu nalazi se u Velikoj Britaniji, a najveći deo njih upravo u Škotskoj.

Pustare s vresom takođe su korišćena kao sumorna pozadina u gotskom romanu i holivudskim epskim filmovima: „Orkanskim visovima” Emili Bronte, „Baskervilskom psu” Artura Konana Dojla i „Hrabrom srcu” sa Melom Gibsonom. Ali pre svega, one su kultni prizori na svim turističkim brošu- rama za posetu Škotskoj. Prema jednoj britanskoj anketi, arhetipski pejzaž Škotske obavezno obu- hvata pustaru s vresom, jezero zvano Loh  i jelena. Nacionalni identitet zasniva se dobrim delom na tradicionalnom pejzažu. Za Amerikance to je Divlji zapad, za Australijance tako- zvani buš. A u Škotskoj to su mitskom suma- glicom obavijena vresišta. Pejzaž pustare s vresom, koji deluje kao da je oduvek bio tu iako nije, „jeste divalj, ali nije divljina”, obja- šnjava biolog Adam Smit, direktor Udruženja za zaštitu divljači i prirode u Škotskoj. Da bi ostala to što jesu, vresišta se moraju selektivno, periodično paliti kako teren ne bi obrastao šumom.

Nestvarni prirodni fenomeni: „Bela duga“ u Škotskoj koja oduzima dah

Usled prekomerne ispaše jelena i ovaca, invazije paprati i odvajanja zemlje za pošumljavanje, Škotska je posle Drugog svetskog rata izgubila više od 25 odsto svojih nekadašnjih vresišta. Da li je taj gubitak razlog za brigu, zavisi od toga kako to posmatrate. Stupiti u vresište znači zagaziti u blato rasprava, ozlojeđenosti i isterivanja pravde. Ne bi se svako s tim saglasio, ali naučnici kao što je Smit tvrde da su vresišta među biološki najraznovrsnijim staništima u Britaniji, nastanjena brojnim pticama kao što su velike carske šljuke, zlatni vivci, vivci i mali sokolovi. Donose i ekonomsku korist – pre svega od turizma. Postoji i ekološka korist: vlažna vresišta, ona s tresetištima, efikasno upijaju ugljenik i na taj način ublažavaju klimatske promene.

Znatan postotak vresišta služi za lov na tetrebe, ali strastveni zagovornici smatraju da se takav teren može i bolje iskoristiti. Dejvid Rid, profesor botanike s Univerzitetu Šefild u penziji, na primer, misli da bi bilo korisnije deo tog zemljišta osmišljeno pošumiti radi drvne građe. „Vres nije produktivan”, kaže on. Kad bi se posadile smrče, „Škotska makar ne bi više morala da uvozi drvo”.

Drugi – kao što je Majk Danijels, rukovodilac za gazdovanje zemljištem Trusta „Džon Mjur”, jedne konzervacione grupe – dozvolili bi da se vresišta vrate u svoje prirodno stanje, procesom takozvanog podivljavanja. „Šta biste više voleli da vidite”, pita Danijels gromoglasno, „surog orla u divljini ili nalickane snobove koji pucaju u tetrebe?”

Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.