Tekst Žena faraon je objavljen u National Geographic Srbija u aprilu 2009. godine
Na vrhovima njenih prstiju bilo je nečeg neobično dirljivog. Lepota njenog tela je nestala. Tkanina koja joj je bila zbrčkana oko vrata delovala je poput neprikladnog modnog detalja. Njena usta, s gornjom usnom položenom preko donje, ličila su na jezivi nabor. (Poticala je iz čuvene loze s malokluzijom isturenih gornjih zuba.) Očne duplje su joj bile ispunjene neprozirn ocrnom smolom, a nozdrve čvrsto zapušene urolanim platnenim tuferima. Levo uho utonulo u lobanju, a glava skoro sasvim bez kose.
Nagnuo sam se prema otvorenoj vitrini u kairskom Egipatskom muzeju i zagledao se u to što je najverovatnije bilo telo žene – faraona Hatšepsut, neobične žene koja je vladala Egiptom od 1479. do 1458. g. p.n.e., a danas je poznata manje po tome što je vladala u zlatno doba egipatske XVIII dinastije, koliko po tome što je imala smelosti da sebe prikazuje kao muškarca. U vazduhu nije bilo omamljujućeg mirisa mira – vrste tamjana, tek nekakav oštar, kiselkast zadah koji kao da su stvorili vekovi njenog boravka u krečnjačkoj pećini. Nije bilo nimalo lako poistovetiti tu ispruženu „stvar“ s velikom vladarkom koja je živela pre toliko godina i o kojoj je zapisano da je „gledati u nju bilo lepše od svega“. Jedino što je na njoj delovalo ljudsko bio je odsjaj kostiju vrhova njenih prstiju s kojih se mumifikovano meso odavno povuklo, stvarajući utisak doteranih noktiju i prizivajući time ne samo našu praiskonsku taštinu već i našu tananu međusobnu povezanost, naš zajednički kratki i prolazni doživljaj sveta.
Otkriće izgubljene mumije Hatšepsut bilo je udarna vest pre dva leta, ali čitava priča izranjala je polako, korak po korak, poput forenzičke drame više nalik „Istražiteljima“ nego „Otimačima izgubljenog kovčega“. I zaista je potraga za Hatšepsut pokazala u kojoj meri se špahtle i četkice kao najčešće korišćene arheološke alatke nadopunjuju skenerima za kompjutersku tomografiju (CT) i PCR aparatima sa gradijentnom temperaturom.
Godine 1903. čuveni arheolog Hauard Karter je pronašao sarkofag koji pripada Hatšepsut u dvadesetoj grobnici otkrivenoj u Dolini kraljeva – KV20. Taj sarkofag, jedan od tri koja je Hatšepsut bila pripremila, bio je prazan. Naučnici nisu znali gde je njena mumija, i da li je uopšte uspela da preživi kampanju uklanjanja svih tragova njene vlasti koju je za vreme svoje vladavine sprovodio njen suvladar i konačni naslednik Tutmes III, kad su skoro sve predstave nje kao kralja sistematski bile dletima obijane sa hramova, spomenika i obeliska. Potragu, koja je izgleda konačno rešila zagonetku, započeo je 2005. godine Zahi Havas, vođa Projekta egipatskih mumija i generalni sekretar Vrhovnog saveta za starine. Havas i tim naučnika su se usredsredili na mumiju koju su zvali KV60a, a koja je bila otkrivena pre više od sto godina, ali nije smatrana dovoljno značajnom da bi bila pomerena s poda jedne od manje važnih grobnica u Dolini kraljeva. KV60a krstarila je kroz večnost lišena čak i najobičnijeg kovčega, a kamoli svite figurina koja bi pripomagala pri njenim kraljevskim dužnostima. Nije čak imala ni šta da obuče – nikakvih ukrasa za glavu, nakita, zlatnih sandala ili zlatnih navlaka za prste na rukama i nogama, ništa od blaga kakvim je bio snabdeven faraon Tutankamon, koji je u poređenju s Hatšepsut praktično bio niko i ništa.
I čak uz sve te visokotehnološke metode korišćene za rešavanje slučaja nestanka jedne od najistaknutijih egipatskih osoba, da nije došlo do sasvim slučajnog otkrića jednog zuba, KV60a mogla je i dalje da ostane da leži sama u mraku, bez priznanja kraljevskog imena i statusa. Danas se ona čuva kao dragocenost u jednoj od dve Odaje kraljevskih mumija u Egipatskom muzeju, s metalnim pločicama koje na arapskom i engleskom objavljuju da je to Hatšepsut, žena – kralj lično, ponovo sjedinjena, posle toliko vremena, sa svojom širom porodicom faraona iz perioda Novog carstva.
Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>
