Umetnost putovanja: Sećanje na Bejrut s početka 1990-tih

U Libanu sam boravila tokom leta 1991, nekoliko meseci nakon zvaničnog završetka 17-godišnjeg građanskog rata u oktobru 1990. Tekst i fotografije, delovi su sećanja na to putovanje.

Umetnost putovanja: Sećanje na Bejrut s početka 1990-tih Foto: Ivana Dukčević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

 

Tekst i fotografije deo su internet stranice Umetnost putovanja i zaštićene su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje bez dozvole autora.

 

Početkom jula 1991, gledajući na televiziji dramu u srpskoj skupštini i najavu rata na našim prostorima, u ruci sam držala avionsku kartu za Bejrut u kojem je trebalo da provedem mesec dana. Nekoliko meseci ranije, u Libanu je zvanično okončan 17-godišnji građanski rat, te su se imućniji (a zatim i oni drugi) Libanci, rasejani po inostranstvu za vreme ratnog vihora masovno vraćali u svoju domovinu kako bi nastavili život tamo gde je nekada stao. JAT-ov avion na svom prvom direktnom letu iz Beograda za Bejrut, bio je pun Libanaca, osim nas četvoro - jedinih Jugoslovena. Osim nekoliko pokrivenih žena, ostatak putnika oba pola delovao je prilično evropejski, međusobno se sporazumevajući na francuskom. Po dolasku u Bejrut, shvatila sam da je Liban u velikoj meri prilično moderna, pro-evropska država Bliskog istoka. U ovoj bivšoj francuskoj koloniji, većina dece u školi uz maternji arapski obavezno uči francuski, a najveći broj Libanaca zna i engleski jezik.

Na aerodrom smo sleteli oko ponoći (vremenska razlika +1 sat), gde nas je dočekao mrkli mrak - bukvalno. U to vreme, struja se u Bejrutu "raspoređivala" po rejonima, u trajanju od po 6 sati dnevno. Interesantno je da je u podeljenom gradu ovo pravilo važilo samo za zapadni deo - pretežno muslimanski, jer je istočni (hrišćanski) Bejrut imao struju bez restrikcija.

U vreme mog boravka u Bejrutu, gradski prevoz još nije bio uspostavljen, ali ova činjenica nikog posebno doticala s obzirom da svi Libanci voze automobile (u prosečnoj libanskoj familiji, svaki punoletni član poseduje svoj automobil). Uz nadzor odraslih, deca počinju da voze već od 11-te godine života i sa 14 su već solidni vozači. U 18-toj godini mogu da polažu vozački ispit. Brza vožnja u gradu bez semafora (zbog restrikcije struje), verovatno bi na nekom drugom mestu rezultirala saobraćajnim nezgodama, ali ne i u Bejrutu. A i kako bi kad prosečan vozač u Libanu star na primer 22 godine, iza sebe ima barem 8 godina vozačkog iskustva! Obilazeći predivnu Dolinu Beke (na istoku Libana) sa libanskim prijateljima, vozač jednog od automobila bila je 16-godišnja devojka, najstarija ćerka Beograđanke i njenog supruga Libanca. U početku, niko nije bio rad da bude njen suvozač, sve dok se nismo uverili da odlično vozi. Nepoverenje je sasvim prirodno za one koji ne poznaju prilike.

Foto: Ivana Dukčević

Ali, vratimo se noći kada smo sleteli u mrkli mrak nad Bejrutom... Na putu od aerodroma do našeg stana u zapadnom Bejrutu, vozeći se kolima kroz neosvetljene ulice naišli smo na kućicu sa vojnikom - check-point, zaustavili se da nas vojnik osmotri i nastavili dalje. Osim strogog centra, Bejrut je posle rata prepun ček-pointova. Nekada su to libanski vojnici, a često Sirijci koji su i nakon primirja ovde ostali. Odeveni u maskirne uniforme sa bordo beretkama na glavama, libanski se od sirijskih (za običnog laika) razlikuju samo po tome što prvi imaju grb Libana (drvo kedra) na beretki, a drugi grb Sirije - sa orlom. Takođe, ček-point kućice Sirijaca izlepljene su posterima tada vladajućeg a danas pokojnog sirijskog predsednika Asada (oca sadašnjeg), nekadašnjeg velikog diktatora.

Ispred zgrade u kojoj ćemo stanovati sledećih mesec dana, uzdiže se ogromno, olistalo drvo fikusa. U hodniku je lift koji vozi do našeg, poslednjeg - četvrtog sprata. Unutar zgrade, svaki sprat ima samo po jedan stan veličine oko 500 m2. Objašnjavaju nam da je stan u kojem smo, nešto malo veći od proseka za Bejrut, jer u gradu jednostavno ne postoji stan manji od 100 m2. Takav je standard. Na pitanje zbog čega je tako, odgovaraju da je u pitanju potreba za prostorom zbog velikih vrućina i velikih porodica.

U zgradi se pri ulasku čuje velika buka - agregat za struju koji poseduje gotovo svaka kuća u zapadnom Bejrutu, zbog već opisanih problema sa strujom. U dogovoru sa komšilukom, agregat se (zbog buke) isključuje u ponoć. Negde pred prvo jutro, probudili su me čudni, uznemirujući zvuci koji su potrajali nekoliko minuta. Tek kasnije shvatila sam da je u neposrednoj blizini džamija - glas hodže snimljen na traku koji poziva vernike na molitvu tri puta dnevno, bilo je za mene prvo iskustvo te vrste.

Kroz prozor dnevne sobe vidi se obala mora, u neposrednoj blizini. Nalazimo se u južnom (muslimanskom) delu zapadnog Bejruta, a južnije od nas je još samo predgrađe gde u udžericama žive šiiti. Na obali, odmah preko puta glavne ulice nalazi se hotel "Summerland", poznat kao veoma ekskluzivan. Imućniji deo populacije Bejruta često plaća sezonsku članarinu za celodnevni ugođaj na hotelskoj plaži ili otvorenom bazenu, a u bašti kraj bazena skoro svakog vikenda organizuju se svadbe. Jednoj takvoj, raskošnoj, sa "tronovima" kraj bazena na kojima su nepomično kao ukras satima sedeli mladenci, slučajno smo prisustvovali jednoj julskog predvečerja kada smo u hotel došli u poslastičarnicu, na kolače. 

Bejrut je smešten na brežuljcima, u središnjem delu obale Libana. U njemu je 1991. živelo oko 1,5 milion stanovnika - skoro polovina ukupnog stanovništva države (4 miliona). Tokom rata, duž čitavog grada kroz nekadašnji najstroži centar "formirana" je "zelena linija" širine oko kilometra, koja je delila Bejrut na zapadni - muslimanski, i istočni - hrišćanski. Pričalo se da za vreme rata ni ptica nije mogla da preleti preko linije, a da ostane u životu.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.