Kirgijski nomadi u Avganistanu: Život na krovu sveta - u rajskim predelima, ali u paklenim uslovima

Kirgijski nomadi u Avganistanu preživljavaju u jednom od najzabačenijih, najviših, najmagičnijih krajolika na planeti. Rajski prizor, ali pakleni uslovi života.

Kan se upoznao sa spoljnim svetom. Dva puta je putovao izvan regiona Vakana i on razmenjuje novosti sa trgovcima koji se usude da zađu u teritoriju Kirgiza, trampeći svoje životinje za robu kao što su sukno, nakit, opijum, naočare za sunce, sedla, tepisi i, u poslednje vreme, mobilni telefoni, koji ne služe za telefoniranje (nema prijema), nego za slušanje muzike i fotografisanje.

Kan shvata da njegov narod iz dana u dan sve više zaostaje za ostatkom sveta. Kirgijski nomadi, sa ukupnom populacijom od 1.100 ljudi, tek su počeli da stvaraju osnovni obrazovni sistem. Sam kan nikada nije naučio da čita i piše. On je svestan da skoro svi drugi imaju pristup medicinskoj pomoći, da je svet povezan automobilima i računarima. Zna da deca ne bi trebalo ovako da umiru.

Veliki je to teret za mladog lidera. Kan ima samo 32 godine, a tako i izgleda – čak ni njegovi brkovi, sa ekspresivnim malim vrhovima u stilu Fu Mančua, ne mogu da zamaskiraju njegov mladalački izgled. I sićušan je, ne viši od 170 cm, a kreće se nervozno, poput zeca. Ima svetlosmeđe oči i rumenu, od vetra ispucalu kožu i voli da nosi krznenu kapu sa poklopcima za uši vezanim na vrh glave. Kao i većina Kirgiza, sva njegova odeća je crna, od jakne, preko pantalona, do cipela. Ne libi se da povremeno ispriča poneki mastan vic.

 

Seljakanje – to je ono što nomadi rade. Kirgizi iz Avganistana se sele dva do četiri puta godišnje, u zavisnosti od vremenskih uslova i pristupa ispaši za njihove životinje. Oni svoju domovinu zovu Bam-e Dunia, što znači "krov sveta".

 

Ime mu je Hadži Rošan Kan. On i njegova žena, Toiluk, imaju četiri kćerke. Hadži u njegovom imenu je počasna titula i znači da je bio u Meki. Kirgizi su sunitski muslimani i njegov otac, Abdul Rašid Kan, je 2008. godine baš njega – od svoje četrnaestoro dece – odveo u Saudijsku Arabiju. Tada je prvi put napustio Vakan. Drugi put je to učinio prošlog proleća, kada je putovao u Kabul i susreo se ministrima u avganistanskoj vladi, kao i sa predsednikom Hamidom Karzaijem, da bi tražio sredstva za izgradnju medicinske klinike i nekoliko škola i, naravno, puta.

Iako je njegov otac bio kan, pozicija plemenskog vođe nije nasledna. Oko nje se dogovaraju starešine zajednice. Kada je 2009. godine Abdul Rašid Kan umro, bilo je jasno koga je želeo za naslednika. Tog leta je Er Ali Bai, jedan od uglednijih Kirgiza, pozvao vodeće starešine u svoj logor. Logor je glavna formacija u životu Kirgiza i obuhvata od tri do deset porodica koje se zajedno sele, imaju zajednička krda jakova i stada debelorepih ovaca i dugodlakih koza.

Kirgizi nisu siromašni. Iako papirnog novca skoro da uopšte nema, mnogi logori poseduju stotine vrednih životinja, uključujući konje i magarce, koji se koriste za transport. Osnovna valuta Kirgiza je ovca. Mobilni telefon košta jednu ovcu. Jak košta desetak ovaca. Visokokvalitetan konj pedeset. Za mladu se daje i po 100 ovaca. Najbogatije porodice poseduju i vrhunski statusni simbol Kirgiza – kamilu, onu dvogrbu, koju zovu baktrijan, a koja je, naizgled, uvek loše volje.

Er Ali Bai ima šest kamila. Ima 57 godina, primetno šepa dok hoda, oslanjajući se na metalni planinarski štap, koji mu je poklonio neki posetilac. Kad mu dođe, ume nekoga da mlatne tim štapom – u šali, pa ipak bolno. Voli da ćaska preko svog toki-vokija. Ovi dvosmerni radio-uređaji, sa kojima su ih nedavno upoznali putujući trgovci, omogućili su da se vesti šire iz logora u logor, iako je kranji rezultat često sličan onome u igri pokvarenih telefona. Er Ali Bai je vlasnik jedine kokoške u ovoj kirgijskoj zemlji. Ta kokoška, kvočka, ima samo jednu nogu. Drugu je izgubila zbog promrzlina.

U Er Ali Baijev logor je na proglašenje novog kana stiglo četrdesetak ljudi. Sedeli su napolju, na ćebadima, u velikom krugu. Kao što to Kirgizi tradicionalno čine u svakoj prilici, najpre je zaklano nekoliko ovaca i koza. Komad sala oko repa ovce, koji se kuva dok se ne pretvori u bledožutu želatinoznu masu, veliki je delikates. Sastanak je trajao preko osam sati. Na kraju su se svi složili da će novi vođa biti Hadži Rošan Kan.

Svi su se saglasili, ali to ne znači da je kan omiljen. U stvari, mnogi ozbiljno sumnjaju u njega. To ne treba da čudi. Kirgizi su tvrdoglavi i uvek su podeljeni. Oni često nisu složni oko svog lidera, kaže Ted Kalahan, antropolog-istraživač koji je sa Kirgizima živeo preko godinu dana. Jedna kirgijska pošalica kaže da ćete, ako u jurti ostavite tri Kirgiza, kada se posle sat vremena vratite, zateći pet kanova.

Neki kažu da je novi kan isuviše mlad. Ili neiskusan. Priča se da puši opijum (on tvrdi da je prestao). Priča se da nije sangin, što znači ‘čvrst kao stena’, što predstavlja snagu i istrajnost koju Kirgizi očekuju od svog vođe. Jedna frakcija tvrdi da je kan trebalo da postane jedan njegov rival, koji živi na drugom kraju doline. Drugi su uporni u tome da im kan više uopšte ne treba; vreme kanova je prošlo.

Međutim, najveći pristalica novog kana je Er Ali Bai. Neki kritičari se žale da je trebalo izabrati aksakala, nekog 'sedobradog'. "Da", odgovara Er Ali Bai. "Imamo mi bradatih ljudi, ali i koze imaju dugačke brade. Je li trebalo da izaberemo kozu?" Nema razloga za brigu, dodaje. "On će postati veliki kan."

Pa ipak, mladi kan je zabrinut. Nastoji da ubedi svoj narod da je pravi čovek za taj zadatak. I on radi na rešavanju ogromnih problema sa kojima se Kirgizi suočavaju, boreći se da opstanu u jednom od najsurovijih okruženja na planeti.

 

Kirgizi nisu baš najdruštveniji narod. Ne smeju se mnogo. Nemaju knjige, karte, ni društvene igre. Onaj jedan ples koji imaju je tek nešto više od blagog mahanja maramicom. Osim jednog dečkića koji je svoju svesku ispunio čudesnim portretima u olovci, nisam sreo nikog ko bi bio zainteresovan za lepe umetnosti ili crtanje. Venčanje kojem sam prisustvovao je bilo šokantno neveselo, izuzimajući igru buzkaši, brz i agresivan sport koji se igra jašući na konjima, a umesto lopte se koristi obezglavljeno truplo koze.

 

Na dan selidbe, kan mora da se fokusira na to da osigura da natovareni jakovi stignu u njegov letnji logor. Iako je kraj juna, pada sneg, kovitlajući se ispod teških, gustih oblaka. Ali, kan ne može da čeka. Da bi se obnovila, travi u njegovom zimskom logoru potreban je svaki dan tokom kratke sezone rasta.

Kan i njegova porodica tokom zime žive u sumornoj kolibi sa debelim zidovima od blata, a ostatak godine provode u jurti. Svaki kirgijski logor sledi relativno jednostavan migracioni obrazac, tako što se tokom zime živi na toplijoj, južnoj strani doline, i a seli se potom tokom leta nekih osam ili nešto više kilometara ka drugoj strani. Zajahujem jednog od krotkijih kanovih jakova i pridružujem se povorci.

Kud god da pogledate, horizont je zaklonjen visokim, isklesanim planinskim vrhovima. Ovde, na takozvanom krovu sveta, nalaze se neke od najviših tačaka Azije: Hindukuš, Karakorum, Kunlun. Ovo područje je toliko načičkano planinama da ga zovu Pamirski čvor. Vakanski koridor je, takođe, izvorište reka, od kojih neke teku ka istoku, a neke ka zapadu, uključujući i reku Amu Darja, ili "reku-majku", koja je jedan od glavnih vodenih puteva centralne Azije.

kirgijski-nomadi-u-avganistanu_3
Visoko iznad linije do koje uspeva drveće, ovaj zimski trgovački karavan se, da bi prešao opasan put do mesta niže u dolini, oslanja na dobro prilagođena kopita jakova.
Na visinama iznad 4.250 metara, zime u Malom Pamiru traju osam meseci i duže, a sneg ume da padne i leti.
Foto: Matje Pali

Stižemo do obale reke Aksu. U ovo doba godine, ona je duboka i brza zbog ubrzanog topljenja snega. Natovareni kanovi jakovi gaze u vodu. Dva jaka gube oslonac i struja počinje da ih nosi nizvodno, dok se oni, razrogačenih očiju, trude da nozdrve drže iznad vode, a tovari na njihovim leđima se natapaju vodom.

Kanov zet, Darja Bai, uleće u vodu na svom konju. Držeći uzde u jednoj ruci i naginjući se u svom sedlu, on hvata jaka za vrat i pokušava da ga izvuče. Na trenutak se čini da će reka odneti i jakove i tovar i kanovog zeta. Ali, oni stižu do jedne rečne okuke gde je voda mirna i jakovi se, u pratnji Darja Baija, uskoro pojavljuju na obali, cedeći se i otresajući.

Potom reku na svom konju prelazi i kan sa svojom petogodišnjom ćerkom Rabijom. Ona se rukama drži oko očevog struka, a noge je podigla, da ih ne pokvasi. Dvogodišnja Arizo jaše iza njegove žene, dok ostala njegova deca, šestogodišnja Kumuš Ai (Srebrni Mesec) i trogodišnja Jolšek, jašu sa svojim ujakom.

Stižu do travnate oblasti na ulazu u uzani bočni kanjon koji se završava glečerom. Koze zure sa vrha jedna šiljate stene. Vetar – brutalni, neumoljivi bad-e Vakan – postaje sve snažniji. Pahuljice udaraju postrance, žežući naša lica. Tovari su skinuti sa jakova i bačeni na veliku gomilu.

Kanova žena i deca su šćućureni zajedno dok muškarci počinju da grade jurtu, slušajući kirgijsku muziku sa mobilnog  telefona – jednoličnu melodiju koja se izvodi na lauti sa tri žice, koja se zove komuz. Podizanje jurte je komplikovana slagalica, poduhvat za koji je potrebno nekoliko sati. Kada se završi, jurta spolja ne izgleda impresivno – liči na neki kvrgavi kuvani krompir, ceo prekriven prljavom belom tkaninom koju Kirgizi sami prave.

Kirgizi nisu baš najdruštveniji narod. Ne smeju se mnogo. Nemaju knjige, karte, ni društvene igre. Onaj jedan ples koji imaju je tek nešto više od blagog mahanja maramicom. Osim jednog dečkića koji je svoju svesku ispunio čudesnim portretima u olovci, nisam sreo nikog ko bi bio zainteresovan za lepe umetnosti ili crtanje. Venčanje kojem sam prisustvovao je bilo šokantno neveselo, izuzimajući igru buzkaši, brz i agresivan sport koji se igra jašući na konjima, a umesto lopte se koristi obezglavljeno truplo koze.

Ponašanje Kirgiza se može smatrati osornim. Prihvatljivo je otići usred razgovora. Više puta mi se dogodilo da mi neko, bez pitanja, gurne ruku u džep, proveravajući šta tu držim. Ili da mi maznu naočare sa nosa da bi ih razgledali. Kirgizi jedu meso tako što iseku parče, a ono što preostane spuste u džep. Ne pevaju mnogo.

Možda je to i razumljivo. Ovde se, kako kan kaže, "brzo ostari". Možda se neke emocije izbrišu ako ti je neprestano hladno, ako gledaš kako ti šestoro dece umire. Možda je ova zemlja suviše vetrovita, suviše izolovana, suviše surova. Ako te ne ubije, ona te svakako ošteti; ukrade ti osećaj radosti.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.