Kirgijski nomadi u Avganistanu: Zarobljeni na krovu sveta

Kirgijski nomadi u Avganistanu preživljavaju u jednom od najzabačenijih, najviših, najmagičnijih krajolika na planeti. Rajski prizor, ali pakleni uslovi života.

Kirgijski nomadi u Avganistanu: Zarobljeni na krovu sveta Fotografije: Matje Pali

Kan sanja o kolima. Nema veze što put ne postoji. Njegov otac, prethodni kan, celog života je lobirao da se napravi put. Novi kan čini isto. Put bi, tvrdi on, omogućio lekarima i njihovim lekovima, da lako stignu do njih. To bi možda sprečilo toliko umiranje. I učitelji bi mogli da dopru do njih. I trgovci. Moglo bi da se donese i povrće. I tada bi njegov narod – kirgijski nomadi iz udaljenih delova Avganistana – možda imao stvarnu šansu da napreduje. Taj put je nešto na čemu kan radi. Kola su nešto o čemu mašta.

Pogledajte galeriju fotografija

"Kakva kola?", pitam.

"Kakva god želiš da mi daš", kaže, dok mu krajevi brkova uokviruju osmeh.

Ali, za sada, dok nema kola i puta, realnost je jak. Kan drži jednog pomoću konopca provučenog kroz nozdrve. I drugi jakovi su tu, pored. Dan je za pokret; sve što kan poseduje treba sa se priveže na leđa jakova. To podrazumeva tuce čajnika, peć od livenog gvožđa, akumulator, dve solarne ploče, jurtu i 43 ćebeta. Pomažu mu mlađi brat i još nekoliko ljudi. Jakovi se bune, ritaju i frkću. Tovarenje jakova je više rvanje nego pakovanje.

Seljakanje – to je ono što nomadi rade. Kirgizi iz Avganistana se sele dva do četiri puta godišnje, u zavisnosti od vremenskih uslova i pristupa ispaši za njihove životinje. Oni svoju domovinu zovu Bam-e Dunia, što znači "krov sveta". Ovo možda zvuči poetično i lepo – i ovaj predeo nesporno jeste lep, ali je ujedno i krajna granica ljudskog opstanka. Njihova teritorija se sastoji od dve dugačke, glečerima izrezbarene doline, koje nazivaju pamirima, skrivene duboko u visokim planinama centralne Azije. Većim delom su iznad 4.250 metara nadmorske visine. Tu besni vetar; nemoguće je uzgajati useve. Temperatura ume da bude ispod nule 340 dana godišnje. Mnogi Kirgizi nikada nisu videli drvo.

Te doline su smeštene u čudnom, prstolikom nastavku teritorije Avganistana, isturenom iz njegovog severoistočnog kraja. Ovo uzano parče zemlje, koje se često naziva Vakanskim koridorom, rezultat je takozvane "Velike igre", kada su se, tokom XIX veka, britanska i ruska Imperija borile za uticaj u centralnoj Aziji. Dve sile su, kroz niz sporazuma između 1873. i 1895. godine, ovaj koridor formirale kao tampon zonu – neku vrstu geografskog amortizera udara – koja je sprečavala kontakt carske Rusije sa britanskom Indijom. U prethodnim vekovima ova oblast je bila deo Puta svile, koji je Kinu povezivao sa bitnim tačkama na zapadu, rute kojom su prolazile vojske, istraživači i misionari. Marko Polo je tim putem prošao krajem XIII veka. 

Međutim, komunističke revolucije – 1917. godine u Rusiji i 1949. godine u Kini – konačno su zapečatile granice. Ono što je nekada bilo koridor, sada je postalo ćorsokak. Danas, u postkolonijalnom dobu, taj koridor se graniči sa Tadžikistanom na severu, Pakistanom na jugu i Kinom na istoku. Ovaj koridor je dugačak oko 320 kilometara, tako da se ostatak Avganistana nekim Kirgizima čini tako dalekim da o njemu pričaju kao o nekoj stranoj zemlji. Čini im se da su zarobljeni u nekoj dalekoj ispostavi, zatočeni ogradom od šiljatih snežnih vrhova, izgubljeni u vrtlogu istorije, politike i sukoba.

Da bi se stiglo do najbližeg postojećeg puta – onog koji kan želi da produži u teritoriju Kirgiza – potrebno je bar tri dana putovanja kroz planine, stazama sa kojih pad ume da bude smrtonosan. Do prvog najbližeg grada, sa prodavnicama i domom zdravlja, treba putovati još jedan dan duže. Ova žestoka izolovanost je razlog katastrofalno visoke stope smrtnosti kod Kirgiza. Oni nemaju lekara, ni ambulantnu, a lekova je malo. U ovako surovom okruženju, čak se i najbanalnija oboljenja – kijavica, glavobolja – brzo pretvaraju  u zarazna. Stopa smrtnosti dece kod avganistanskih Kirgiza je možda najviša u svetu. Manje od polovine njih doživi peti rođendan. Nije ništa neobično da roditelji izgube petoro, šestoro, pa i sedmoro dece. Stopa smrtnosti žena tokom porođaja je, takođe, alarmantna.

Upoznao sam jedan par, Halča Kan i Abdul Metalib, koji je izgubio jedanaestoro dece. "Svake godine", kaže Abdul, "po jedno bi umrlo". Umirali su kao dojenčad, starije bebe, mala deca. Mnogi verovatno od lako izlečivih bolesti. Svako je umotano u beli pokrov i sahranjeno u plitkom grobu. "To me uništilo", kaže Abdul. Da bi umanjili patnju, Halča i Abdul su se okrenuli opijumu. Zavisnost od ove lako dostupne droge je kod Kirgiza poprimila epidemijske razmere. Samo je jedno njihovo dete, jedan sin, poživeo do pete godine, a onda je i on umro.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.