Metan: gorivo budućnosti ili klimatska bomba

Ako se grejete na prirodni gas, zagrejaćete kuću. Ali ostavite li ga da curi iz otvorene bušotine ili sa Arktika koji se otapa, zagrejaće čitavu planetu...

A duboke naslage škriljca nisu poslednji izvor metana. DOE i energetska industrija pokušavaju da osmisle kako da iskoriste onaj najveći od svih, tj. metan-hidrate koji leže zamrznuti ispod ogromnih površina morskog dna i arktičkog permafrosta. Rasprostranjeni širom sveta, hidrati možda sadrže više energije nego sva ostala fosilna goriva zajedno. Obično su snežnobeli i izgledaju kao led, ali to su neobične supstance, pa je ekstrahovanje metana vrlo teško. Svaki molekul metana je zarobljen u kavezu sačinjenom od molekula vode koji je stabilan samo pri visokom pritisku i niskim temperaturama; izmenite samo malo neki od ovih faktora i kavez se raspada. Kada se oslobodi, zapremina metana se uveća 164 puta.

Naftne kompanije koje rade u priobalnim oblastima moraju da vode računa da prilikom vađenje nafte kroz hidratni sloj ne poremete hidrate jer bi tako, verovatno, mogli da oštete bušotinu. Klimatolozi brinu da bi globalno zagrevanje moglo da destabilizuje hidratne slojeve, na kopnu ili u moru, izazivajući masovno oslobađanje metana koje bi pojačalo globalno zagrevanje. Nekolicina naučnika uzima za ozbiljno i katastrofični scenario po kom se to masovno oslobađanje dešava brzo, tokom jednog ljudskog životnog veka i po kojem temperatura na našoj planeti vrtoglavo raste.

Koncentracija metana u atmosferi je od predindustijskog vremena do danas porasla za skoro 160 odsto, na 1,8 jedinica po milionu (ppm). Tokom nekoliko godina, od 1999. do 2006. godine, izgledalo je da se nivo stabilizovao. Neki istraživači su zasluge za to pripisivalli azijskim uzgajivačima pirinča, koji su počeli da isušuju svoja pirinčana polja tokom sezone rasta kako bi čuvali vodu, što je istovremeno smanjilo emisije metana. Prema drugoj teoriji, zaslužna je naftna industrija, koja je počela da skladišti i prodaje metan koji se ranije jednostavno ispuštao. Ipak, od 2006. godine količina metana u atmosferi je ponovo u porastu. Mnogi upućeni veruju da nije slučajno što je istovremeno porastao i broj izvora izbušenih u dubokim ležištima škriljca. 

Najveća američka formacija škriljca, Marselus, leži na oko dva kilometra u podnožju Apalačkih planina, u luku koji od Zapadne Virdžinije, kroz Ohajo i Pensilvaniju, vodi do Njujorka. Lepa su pensilvanijska prostranstva: talasasta brda i pašnjaci, a na severozapadu šume divljih predela Pensilvanije, sa oko 2.000 vodotokova sa pastrmkama i jednim od noću najmračnijih najmrklijih neba na istoku SAD-a.

Ovih dana cisterne, kiperi koji prenose pesak, kamioni s platformama natovareni cevima i mešalice za beton tutnje neprestano vijugavim putevima sa dve trake. Tu i tamo na šumskim čistinama ili na kakvoj farmi mogu se videti zaravnjeni dvohektarski nasipi sveže zemlje. Za nekoliko nedelja sa ovih platformi za bušenje će se u jednom trenutku uzdići visoke dizalice, a kamioni i prikolice će se okupiti oko njih. Kontaminirana voda iz novih izvora se presipa u cisterne ili u jame postavljene tamnom plastikom. Dizalice će uskoro nestati, ali bušotine ostaju, povezane snopovima grozdovima cevi i ventila sa stalnim, novim gasovodima, cisternama tankovima za kondenzaciju i kompresorskim stanicama. Veliki deo Pensilvanije se promenio od 2008. godine.

Koreni ovog brzog porasta vode do osamdesetih godina prošlog veka i do Teksasa, gde je istraživač nepotvrđenih nalazišta Džordž Mičel, suočen sa nestankom rezervi, započeo probna bušenja u Barnet Šejlu blizu Dalasa. Stene crnog škriljca, sabijeni mulj drevnih mora, bile su poznate kao izvorišta nafte. Ali tokom geološkog vremena veći deo nafte i gasa se iz škriljaca premestio u porozne trapove u peščanim stenama – i tu je energetska industrija počela da buši svoja izvorišta. Izvorišta koja su sezala do sloja škriljca nikada nisu donosili mnogo; taj sloj je bio suviše zbijen i neprobojan da bi gas mogao da teče.

Pogledajte galeriju fotografija

Rešenje „Mičel Enerdžija”, razvijano tokom 20 godina uz pokroviteljstvo podršku DOE, postalo je recept za procvat frakovanja. Ono se sastoji iz dva dela. Prvo, bušenje u dubinu do sloja škriljca, zatim nastavak bušenja horizontalno oko kilometar i po unutar tog sloja;što dovodi više gasa bušotini. Drugo, ubrizgavanje miliona litara vode, hemijskih lubrikanata i peska pod visokim pritiskom kako bi se škriljac razbio i omogućilo metanu da jurne u mlazu.

Gas iz frakovanih izvora donosi koristi  potrošačima; 55 odsto domova u Sjedinjenim Državama poseduje grejanje na gas i cene su prošle zime bile najniže u poslednjih deset godina. U Pensilvaniji ovaj nagli porast oživljava preduzeća; po državnim proračunima, stvorio je oko 18.000 radnih mesta i omogućio isplatu više miliona dolara bonusa od iznajmljivanja zemlje i procenata od prodaje gasa. Ipak, neki zemljoposednici, koji su svoju zemlju izdali gasnim kompanijama, u međuvremenu su promenili mišljenje.

Šeri Vargsan je jedna od njih. „Česepik Enerdži”  je 2008. godine započeo bušenje na njenoj porodičnoj farmi za proizvodnju mlečnih proizvoda, površine 78 hektara, u Grenvil Samitu, u severoistočnoj Pensilvaniji. U junu 2010. godine, nakon radova ekipe na bušotini, Vargsanova je odvrnula slavinu u svojoj kuhinji i ustanovila da nešto, za šta je ona u prvi mah pomislila da je vazduh, blokira dotok vode. „Izgledalo je kao da sipate vodu na šumeću tabletu, sve je šuštalo i penušalo”, seća se ona. Testiranja su pokazala da voda sadrži dva puta veću dozu metana od dozvoljene i da postoji velika pretnja od eksplozije. Od tada je „Česepik” snabdeva flaširanom vodom, istovremeno tvrdeći da je ta kontaminacija prirodna stvar. U međuvremenu, kako proizvodnja iz ovog gasnog izvora opada, čekovi sa mesečnom naknadom Vargsonovoj pali su sa preko 1.000 na manje od 100 dolara

U pokušaju da razuveri zabrinutu javnost u Pensilvaniji i drugde, glavni argument energetske industrije je taj da škriljci obično leže stotinama metara ispod izdana pitke vode, tako da bi kontaminacija, bilo od škriljčanog gasa, bilo od otpadnih voda iz procesa frakovanja – koji sadrže frakovane hemikalije, soli, teške metale i radioaktivne elemente isprane iz stena – trebalo da je fizički nemoguća. Na prvi pogled, ovaj argument ima smisla, ali konačni sud još nije donet. Naučnici sa Univerziteta Djuk su nedavno izneli dokaz da su se tečnosti – mada ne frakovane – iz Marselus Šejla pomerale naviše kroz prirodne pukotine.

Nastavak na sledećoj strani



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je martovsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.