ŠTAFETA MLADOSTI: Kako se proslavljao Dan mladosti?

Milivoje Maričić iz Selevca kod Požarevca poznat je u svom kraju kao vrstan pekar, a čuven je i po tome što je 25. maja 1976. godine, kao uzoran mladi poljoprivrednik, u ime svih građana Jugoslavije svečano predao štafetu mladosti Josipu Brozu Titu, maršalu i dugogodišnjem predsedniku federalne države južnoslovenskih naroda.

Kragujevčani su napravili presedan i u završnici; štafete iz svih krajeva zemlje stigle su na vreme do beogradskog Trga Slavija, sve osim kragujevačke. Plan je bio da se štafetnim trčanjem ona prenese do beogradske Slavije, gde je za 16 časova bio zakazan dolazak svih štafeta. „Plavu knjigu” je prva ponela Nada Kotnik, učenica II razreda Učiteljske škole, ali se po izlasku iz grada štafetno nosila samo palica, da se korice knjige ne bi oštetile od znojavih ruku nosilaca. Nosioce štafete pratila su dva kamiona, za ovu priliku dobijena od armije, kako bi na svakom pređenom kilometru „pokupili” umorne nosioce.

Međutim, prvi kamion se ubrzo zapalio, a drugi je stao na pola puta do Beograda. Vest o zastoju odmah je iz Topole telefonom preneta organizatorima beogradskog dočeka, ali je od Milijana Neoričića (potonjeg gradonačelnika Beograda) dobijen odgovor: „Kako znate i umete, morate stići do 16 časova u Beograd, na Slaviju. Posle toga, u 17 časova, štafeta treba da krene ka Belom dvoru. Ne smete zakasniti.” Poslat je treći kamion, kojim su nosioci štafete prevezeni skoro do cilja. Poslednju deonicu Kragujevčani su pretrčali, od Karađorđevog parka do prepune Slavije, gde su ih na bini dočekali organizatori mitinga. Okupljena masa je klicala. A onda je usledilo razočaranje. Nakon što su nosioci štafeta ulicama posutim cvećem prevalili tokom poslednjeg dela trase do Belog dvora, saznali su da je slavljenik u Zagrebu, te da će darove predati njegovom izaslaniku. „Svi smo osetili žal što tada nismo videli maršala”, izjaviće četiri decenije kasnije Nada Kotnik. Ipak, po Titovoj želji, oni su avionom sutradan prevezeni u glavni grad Hrvatske, gde je, u vili na Tuškancu, repriziran svečani program.


Nosioci štafetnih palica, 1950. godine. Procenjuje se da je rođendansku štafetu (lokalnu, sresku, esnafsku, saveznu) maršalu Titu nosio svaki deseti građanin Jugoslavije. Foto: FOND MUZEJA ISTORIJE JUGOSLAVIJE

Narednih 11 godina štafeta je kretala iz raznih pravaca države, poprimajući sve masovniji karakter: prve godine štafetu je nosilo 12.500 omladinaca, da bi 1956. godine bilo čak 1.200.000 nosilaca štafete. Broj republičkih, sreskih, gradskih i ostalih palica rastao je i bio dopunjen štafetama esnafa, isporučivanih na sve maštovitije načine. Ronioci su ih nosili pod vodom, planinari ih iznosili na najviše vrhove, padobranci sa njima iskakali iz aviona, mornari ih prenosili preko reka i mora, a bilo je i minijaturnih koje su prenosili golubovi pismonoše.

„Kad sam došla u Muzej istorije Jugoslavije, preuzela sam zbirku procenjenu na oko 22.000 štafeta”, objašnjava kustoskinja Muzeja istorije Jugoslavije Marija Đorgović. Stručnjaci Muzeja pokušavaju da rekonstruišu njihovo nedovoljno sistematizovano poreklo. Kada je u štafeti još uvek pismo, lako se ulazi u trag pošiljaocu, kao i u slučaju kad je simbol specifičan, ali ih ima i praznih sa uobičajenim znamenjima socijalizma, plamenom ili petokrakom. Posao čini komlikovanijim to što savezne štafete imaju i replike. „Premda su simbolisale vlast u rukama naroda i skupljale energiju nosilaca oličenu u znoju dlanova, pred sam čin primopredaje štafeta je bivala zamenjena drugom, identičnom palicom”, objašnjava Đorgovićeva.

Ključni trenutak u hronologiji manifestacije zbio se 1957. godine, kada se Tito prilagodio novim okolnostima, izbegavajući neugodne analogije sa Staljinom, za koga je prvi čovek tadašnjeg SSSR-a Nikita Hruščov rekao da je izgradio „kult ličnosti”. Potencirajući svoju bliskost sa narodom, pre svega sa omladinom, Tito je „predložio” da se popularno zvana Titova štafeta preimenuje u štafetu mladosti, a da njegov rođendan bude Dan mladosti. Od tada se nosila samo jedna, savezna štafeta. Prva takva je krenula iz Kumrovca, maršalovog rodnog mesta, a narednih godina, uvek sa drugog polazišta na takođe promenjenu krajnju tačku. Umesto na svečanosti ispred Belog dvora, Tito je od tada primao štafetu na prepunom stadionu JNA, u završnoj tački sleta, čiji su izvođači, njih oko 8.000, bili mladi iz svih krajeva tadašnje federalne države. Uručilac je bio samo jedan, a ne, kao do tada, njih desetak.


Jedna od rođendanskih želja iz „Plave knjige” Foto: National Geographic Srbija/Marko Risović

Samo jednom Tito nije primio štafetu na stadionu JNA: bilo je to 1978. godine, kada se zbog išijasa teško kretao, pa je svečanost upriličena pred rezidencijom na Brionima. Poslednja štafeta živom predsedniku pošla je 23. marta 1980. godine iz Novog Sada. Organizatori su odredili da iz Vojvodine bude i autor palice. „Uslovi konkursa, objavljenog u ’Studentu’, bili su dati u dugoj koloni stavki koje je štafeta trebalo da simboliše”, seća se Laslo Silađi, tada mladi umetnik. Maršal je već bio vrlo bolestan i nacija je slutila da neće dočekati rođendan, što je Silađija podstaklo da sve ideje slije u jednu: cvet koji predstavlja Tita i mnogo pupoljaka koji će nastaviti da šire ideju socijalizma, kroz nove generacije. Silađijevo rešenje je odabrano, a autoru je sugerisano da procvali cvet skupi i tako pojača metaforu očekivanog odlaska predsednika. „Tako je moja štafeta bila stilski najsvedenija i prva koju Maršal nije primio”, objašnjava Silađi. Položena je na odar dok je Titovo telo bilo izloženo u Saveznoj narodnoj skupštini, a nacija u mimohodu iskazivala poslednje počasti. „Nije tu bilo laži, svi su ga iskreno oplakivali i ridali kada je oličenje rođendanskih želja 22 miliona ljudi predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije spustio na odar”, dodaje Silađi.

Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je majsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.