Povratak Sijuksa

Posle 150 godina praznih obećanja indijansko pleme Oglala Lakota iz rezervata Pajn Ridž u Južnoj Dakoti i dalje se drži starih plemenskih običaja, jezika i verovanja. Ovo je redak, intimni portret njihove otpornosti na sve nedaće s kojima se suočavaju.

Povratak Sijuksa Snimio: Aron Hjui

Skoro svaka istorijska tragedija ima i neku svoju simboličnu geografsku tačku, mesto čije ime odmah asocira na traumu čitavog jednog naroda: Aušvic, ostrvo Roben, Nanđing. Za pleme Oglala Lakota iz indijanskog rezervata Pajn Ridž to mesto je brdo pored rečice Vundid Ni (Ranjeno Koleno), 25 kilometara severoistočno od grada Pajn Ridž. Gledano iz daljine brdo je potpuno neupadljivo i izgleda kao i svako drugo živopisno brdašce prošarano drvećem u brežuljkastoj preriji. Ali ovde, gde se nalazi masovna grobnica svih onih koji su izginuli tog zimskog jutra pre više od jednog veka, lako je poverovati da neka energija, prouzrokovana užasnim nasiljem i uzvišenom ljubavlju, stalno lebdi u vazduhu u obliku večnog poluživota.

Aleks Belo Pero, 60-godišnji aktivista Oglala Lakota, živi sa svojom porodicom i rodbinom na jednom ranču od 800 hektara blizu rečice Ranjeno Koleno. Zemlja Belog Pera je neopisivo lepa i prostire se od brežuljaka obraslih žalfijom do potočića uronjenih u bujnu vegetaciju poznog leta. Sa pojedinih mesta može se videti pustara Bedlends sa svojim suncem sprženim vrhovima i ogolelim šiljcima. A kad se pogleda na drugu stranu, na horizontu se ocrtavaju tamni vrhovi Crnih Brda.

Jednog vrelog i sparnog dana početkom avgusta došla sam da intervjuišem Belo Pero u letnjoj kuhinji koju je upravo napravio za svoju ženu. Bašta im je posvuda gusto obrasla konopljom. „Samo napred, puši koliko god hoćeš”, nudi me Belo Pero. „Ja uvek kažem ljudima: ’Pušite koliko god želite, ali od ovoga se nećete baš naduvati.’ ” Biljke su u stvari ostaci plantaže industrijske konoplje, Cannabis sativa, sa malim procentom tetrahidrokanabinola (THC-a), koju je porodica Belog Pera uzgajala 2000. godine.

Tokom Drugog svetskog rata uzgajanje konoplje u Sjedinjenim Državama je podsticano zbog upotrebe vlakna za izradu konopaca, platna i uniformi. Ali 1970. godine uzgajanje industrijske konoplje sa malim procentom THC-a zabranjeno je Zakonom o kontrolisanim supstancama. Pleme Oglala Sijuksa oglušilo se 1998. godine o propise i počelo da gaji konoplju jer je to biljka idealna za uzgoj u rezervatu zbog brzog sazrevanja, sušnog tla i česte promene vremenskih uslova.

„Narod u Pajn Ridžu ima suvereni status nezavisne nacije”, kaže Belo Pero. „Po meni, to znači da mogu slobodno da živim od svoje zemlje.” Tako i pored navodno oštrih upozorenja Roberta Ikofija, upravnika Biroa za indijanska pitanja (BIA) u Pajn Ridžu, koji je rekao da suverenitet Oglala Sijuksa ne znači da mogu da krše savezni zakon, Belo Pero je posadio pola hektara industrijske konoplje semenom uzetim od biljaka koje rastu divlje u rezervatu. Nekoliko dana pre žetve, krajem avgusta 2000. godine, agenti Administracije za borbu protiv narkotika, FBI, BIA i Šerifska služba Sjedinjenih Država stigli su u velikom broju helikopterima i džipovima i obustavili dalji uzgoj konoplje. Biljke od tada rastu divlje. „Bio je to eksperiment u kapitalizmu i test našeg suvereniteta, ali izgleda da Vlada Sjedinjenih Država smatra da nama ne treba nijedno od ta dva”, kaže Belo Pero. A onda se nasmejao kao neko koga obična razočaranja ne mogu više da uzdrmaju.

Posle toga pričali smo o svim sporazumima između Sjedinjenih Država i Sijuksa koji su u prošlosti prekršeni, što nas je, naravno, dovelo do priče o Crnim Brdima koje Oglale smatraju centrom svog duhovnog sveta. Sporazum iz Fort Laramija, potpisan 1868. godine, garantovao je Sijuksima posed nad Crnim Brdima. Ali 1874. godine tamo je otkriveno zlato i tragači su nagrnuli, a Vlada Sjedinjenih Država je brže-bolje odmah prigrabila zemlju. Sijuksi su odbili da prihvate legitimnost tog čina i borili su se za povraćaj više od sto godina. Na suđenju održanom 30. juna 1980. godine, u slučaju „Sjedinjene Države protiv indijanskog plemena Sijuks”, vrhovni sud Sjedinjenih Država procenio je da je vrednost te zemlje 1877. godine iznosila 17,5 miliona dolara, što uz kamatu za 103 godine iznosi ukupno 106 miliona. Ali Sijuksi su odbili da prime novac, insistirajući na tome da Crna Brda nikada neće biti na prodaju.

A onda me Belo Pero podseća i na očigledno namernu uvredu sa planinom Rašmor. „Narod koji je prekršio sve moguće sporazume sa mojim narodom uklesao je lica svojih vođa na našem svetom mestu. Da li ste to još negde čuli?” Kažem da nisam. Tada me Belo Pero, koji priča neverovatno smireno o istorijskim nepravdama i pritom pravi pauze ne samo da bi se nasmejao već i da bi zavio cigaretu, pita da li imam dovoljno vremena i viška goriva u mom autu.

Kažem da imam i jedno i drugo, a zatim se odvozimo na njegovo impozantno imanje. Sedimo u debeloj hladovini kraj potoka obraslog topolama i pričamo o tome na kakve sve načine ljudi gube život u rezervatu i samoubistvu 15-godišnje Oglala Lakota devojke koje se dogodilo početkom tog leta. Delimično zbog toga što za Oglale vreme nije linearno već se doživljava kao večiti krug beskonačnosti i novih početaka, a delimično i zato što mnogi od njih znaju svakog člana svog porodičnog stabla, uključujući i najdalje rođake, meni se ne čini da postoji prevelika istorijska distanca između tela poslaganih u snegu na Ranjenom Kolenu 1890. godine i tela Dasti Rouz Skakutavog Orla dok je ležala kao usnula lutka u otvorenom kovčegu u vigvamu u Bili Mils Holu, u gradu Pajn Ridž početkom jula 2011. godine. Vrat joj je bio uvezan maramom da se ne bi videlo na koji način se ubila.

„Čitav narod Sijuksa bio je ranjen u tom poslednjem užasnom masakru i od tada neprestano patimo. Istina je da mi na svoj način lečimo rane od genocida, ali to je ipak jedna preteška istorijska trauma, sa toliko mnogo boli i toliko smrti”, kaže Belo Pero, a on dobro zna o čemu govori. Kaže mi kako na sredini njegovog ranča postoji jedna zaravan gde se, pretpostavlja se, izvodio Ples Duhova uoči masakra kod Ranjenog Kolena. Učesnici u ovim ritualnim duhovnim ceremonijama padali su u trans i, kako su tvrdili, razgovarali sa svojim mrtvima, i mentalno potpuno odvojeni od Zemlje dodirivali jutarnju zvezdu. Osim toga, činjenica je da troje njegovih rođaka ubijeno tog zimskog dana.

Velika suša 1890. godine donela je još veću bedu u inače siromašne, smanjene rezervate u Velikoj Ravnici. (Veliki rezervat Sijuksa rasparčan je na šest manjih.) Istovremeno, agenti BIA postali su nervozni zbog sve češćeg izvođenja Plesa duhova među Sijuksima, koji su se puni očaja sve češće okupljali u otvorenoj preriji tražeći savete od svojih predaka i duhova.

Jedan američki savezni policajac uhapsio je 15. decembra 1890. godine Bika Koji Sedi u želji da uguši „mesijansku histeriju” na indijanskim ceremonijama. Hapšenje se neočekivano pretvorilo u nasilje, koje je, kada se sve sagleda, bilo neizbežno. Bik Koji Sedi je poginuo zajedno sa sedmoricom svojih sledbenika, a na drugoj strani poginulo je šest policajaca. U strahu od odmazde jedan drugi poglavica, Veliko Stopalo, pobegao je pod okriljem noći sa svojim ljudima na jug da potraži utočište kod Crvenog Oblaka u rezervatu Pajn Ridž.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...