U poteri za munjom

Farovi automobila Tima Samarasa upereni su ka oluji, a u prikolici se nalazi kamera visoke rezolucije, najbrža na svetu. Može li ona da uhvati munju na delu?

U poteri za munjom Snimio: Karsten Piter

Dobro je što duž puta postoji vibraciona traka, pošto Tim Samaras ne uspeva da gleda kuda vozi. Leto je i on vozi veliki, crni denali pikap čija je karoserija izlupana gradom i koji vuče pet metara dugačku prikolicu opremljenu kamerama za brzo snimanje i ostalom elektronskom opremom. Unutar kabine, desno od vozačevog sedišta, montiran je jedan laptop, a Samaras, s jednom rukom na volanu i drugom na kuglici miša, preleće kursorom po meteorološkoj radarskoj mapi krajnjeg zapada države Oklahoma, zvanog Oklahoma Panhendl. Obojena površina – crvena u sredini je, poput naftne mrlje, okružena narandžastom, žutom, zelenom i plavom – prikazuje oluju koja se obrazuje  severoistočno od Bojzi Sitija.

„Počinje da rasipa prilično dobre munje”, kaže on, gledajući u male žute krstove koji se pojavljuju na radaru. Ponovo baca pogled na laptop, na kome drugi prozorčić prati našu poziciju pomoću GPS-a. Zatim sledi brujanje guma po vibracionoj traci, a on svoju pokretnu laboratoriju mirno usmerava nazad na put.

Dok se bube lepe po vetrobranskom staklu i mreži pukotina koja se postepeno širi, što je još jedna šteta od grada, mi prolazimo kroz Bojzi Siti, prateći oluju istočno ka Gajmonu. Pred nama oblaci kuljaju, poprimajući oblik karfiola, što je uobičajen znak toplih, vlažnih uzlaznih vazdušnih struja koje negativno naelektrisane vodene kapljice i ledene čestice razdvajaju od pozitivnih (niko ne zna tačno kako), stvarajući naboje od više miliona volti, poput onog koji je upravo eksplodirao na nebu ispred nas.

„Jesi li samo video taj udar?” uzvikuje Samaras. Onda dolazi još jedan, pa još jedan. Iz usta mu vise naočare za čitanje, koje čas stavlja da bi gledao u radar, čas ih brzo skida da bi bacio pogled na put.

„Vidiš kako se ona oluja baš tamo prizemljila? To je ono što tražimo.”

Sada bleska na svakih nekoliko sekundi i kamionet stalno iznova skreće na vibracionu traku. Ali upravo dok gleda gde da se zaustavi, mrlja na radaru počinje da se smanjuje. Samaras dodaje gas, ali dok smo mi stigli u Gojmon, 95 kilometara niz put, već se pojavilo sunce, a nad nama se nadvila duga.

„Kad god ugledaš dugu, sve je već gotovo”, kaže on. „Ne mogu da verujem.” Ali u šest časova popodne njegov dan tek počinje. Radar pokazuje još jednu mrlju koja se obrazuje iznad južnog Kanzasa, udaljenu 130 kilometara.

U ovom delu zemlje pozno leto je sezona oluja, a Samaras od 2006. godine pokušava da učini nemoguće: da napravi fotografiju udara munje u trenutku njenog nastanka. Taj proces tipično započinje kada elektricitet negativnog naboja, inicijalni blesak, spuštajući se cikcak linijom naniže počne da krči svoj put iz oblaka ka tlu. Kada se dovoljno približi, sa tla se dižu kraci pozitivnog naboja. Čim se ta dva naboja susretnu, ka nebu se, putujući brzinom tri puta manjom od brzine svetlosti, uspinje zaslepljujući strujni talas od oko 30.000 ampera. Izliv svetlosti iz ovog „povratnog udara”, koji se često tumači kao kretanje nadole, jeste ono što vidimo golim okom. Od početka do kraja čitav proces traje tek 200 milisekundi.

U Samarasovoj prikolici se nalaze dva fantoma, kamere za brzo snimanje koje mogu da snime 10.000 kadrova u sekundi. One mu omogućavaju da napravi predivne usporene video-snimke, da do detalja zabeleži putanju silaznih inicijalnih bleskova i eventualno uzlaznih udara. Ali čim se ova dva udara dodirnu, inicirajući proces spajanja, blesak iz povratnog udara zaslepljuje kameru, uništavajući pojedinosti. Naučnici bi voleli da zavire iza zavese i posmatraju događaj dok se odvija, sa povratnim udarom koji se, poput rakete, podiže sa zemlje.

Na tim slikama bi se mogli naći tragovi za rešavanje nekih od najvećih misterija o munjama. Zašto munja ponekad udari u nisko drvo kada se tik pored njega nalazi visoki metalni toranj? I zašto uopšte dolazi do udara munja? Uprkos njihovom intenzitetu voltaže koje nastaju u olujnim oblacima nisu ni približno jake da nadvladaju izolaciona svojstva vazduha. Potreban je neki dodatni faktor, a slika procesa spajanja bi mogla da ukaže na odgovor. Za prevazilaženje ovih ograničenja potrebna je posebno opremljena kamera, sposobna da snimi više od milion kadrova visoke rezolucije u sekundi. Postoji samo jedna takva kamera i ona se takođe nalazi u Samarasovoj prikolici.

Teška 725 kilograma i na stalku visoka 1,8 metara, ova kamera je relikt Hladnog rata i prvobitno je korišćenja za dokumentovanje nadzemnih nuklearnih proba. Samarasu je prvi put zapala za oko 1980. godine, kada je radio kao tehnolog pri Istraživačkom institutu Univerziteta u Denveru. Taj masivni instrument bio je čudo analogne tehnologije. Svetlo koje ulazi kroz glavni objektiv kamere nailazi na trostrano ogledalo, smešteno u centru turbine koju pokreće zgusnut vazduh, ili, pri izuzetno velikim brzinama, helijum. Okrećući se brzinom od 6.000 obrtaja u sekundi, ogledalo osvetljava objektive osamdeset dve 35-milimetarske kamere, poređane jedna pored druge po obodu. Rezultat je izdvojena sekvenca slike manja od jednog milionitog dela sekunde.

Samarasov posao je obuhvatao i proučavanje konvencionalnih eksplozija, pa je tako postao čuvar ove nemani, upoznavši njene ćudi, naučivši da udovoljava njenim hirovima. Kada je dvadeset pet godina kasnije čuo da će se ta kamera naći na aukciji kao nešto što više nije potrebno vladi, on je dao ponudu i kupio je za 600 dolara, nešto skuplje nego da ju je kupio kao staro gvožđe. Pravo ime joj je Bekmen i Vajtli 192. Samaras je zove Kahuna.

Uz pomoć sredstava iz fonda National Geographic on je namenski preuredio zver, zamenivši postojeću filmsku tehnologiju ekstremno osetljivim digitalnim senzorima za istraživanje dalekog svemira i dodavši posebno prilagođen softver i strujna kola. Ali bez obzira koliko ga modifikovali, ovaj instrument težak gotovo jednu tonu ima očiglene mane. Pored toga što je njome gotovo nemoguće manevrisati, zadivljujuće brza Kahuna je u jednom drugom smislu veoma spora. Svaki put kada hoćete da napravite ultrabrz snimak, morate da sačekate oko deset sekundi dok turbina ne poveća brzinu. Potom imate oko minut vremena pre nego što morate da smanjite brzinu turbine kako se ne bi pregrejala. Ukoliko ste imali dovoljno sreće da napravite snimak, trebaće vam punih dvadeset minuta da preuzmete 1,8 gigabajta podataka da biste videli šta ste snimili. Tek tada možete da repetirate okidač i pokušate ponovo.

Drugim rečima, Samarasu će biti potrebna statična oluja koja stalno iznova proizvodi munje upravo na mestu ka kom je kamera upravljena. Neki procenjuju da su mu šanse za uspeh približne nuli. Postoje istraživačka postrojenja u kojima bi mogao da eliminiše bar neke od varijabli tako što će Kahunu usmeriti na munje izazvane ispaljivanjem raketa u olujne oblake. Ali Samaras odbacuje veštački proizvedene munje, za njega dolaze u obzir samo one prirodne.

Već je navikao da mu govore kako se to što on pokušava ne može postići. Pre nego što je postao opsednut munjama, proveo je nekoliko godina jureći tornada. Dizajnirao je elektronske sonde, opremljene video-kamerama i drugim instrumentima, koje je postavljao na predviđenu putanju tornada, kako bi mogao da snimi ono što se dešava u samom tornadu i kako sve to izgleda iznutra. Ljudi su i prema tome bili sumnjičavi, ali je on uspeo da prikupi neka od najpreciznijih očitavanja brzine vetra, barometarskog pritiska, temperature i vlažnosti ikada, elemenata koji, čim se pomešaju, eruptiraju u razorni levak vetra.
Nadajući se da ćemo sustići oluju, prošli smo kroz Liberal u Kanzasu, a potom smo se zaputili pravo na sever ka Sabletu. Iznad ravnica se obrazuje tamna masa oblaka. Kako sunce zalazi, vrhovi oblaka se hlade. To podrazumeva više podizanja, više razdvajanja između negativno i pozitivno naelektrisanih čestica i više munja. Do trenutka kada smo se zaustavili kraj puta, oluja je postala tako silovita da je u daljini izazvala mali tornado. Vrtlog se brzo rasuo, ostavljajući za sobom spektakularni bleštavi prizor.

Dve dugačke munje se ukrštaju na nebu poput naelektisanog slova X, praćene baražom udara sa tla. Samaras pokreće generator na benzin i oprema unutar prikolice se aktivira. Čitav zid video-ekrana prikazuje meteorološke informacije, a elektronski glas – nazvao sam ga gospođa Munja – suvoparno objavljuje udaljenost udara: „27 kilometara, 24 kilometra, 18 kilometara.” Potom izdaje upozorenje:

„Veoma jako električno polje.”

„Merač jačine električnog polja totalno šizi”, primećuje Samaras. Senzor pričvršćen za školjku prikolice pokazuje atmosferski naboj od deset kilovata po metru, koji raste, što znači da je opasno biti napolju. Dva fantoma na prikolici se aktiviraju, hvatajući slike u milisekundama pre i tokom bleskova munja. Iznad nas se prolama grom. Ali tokom cele ove kakofonije Kahuna ostaje po strani, neaktivirana. Uslovi, jednostavno, nisu pravi za dobijanje snimka.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.