Sokotra - tajanstveno ostrvo Jemena

Izolovana Sokotra, 350 kilometara od kopna Jemena, dom je čitavom spektru neobičnih biljaka i životinja koje su na jedinstven način prilagođene ovom vrućem, surovom i vetrovitom ostrvu.

Snimili: Mark Mofet i Majkl Melford

Do 1999. godine na  Sokotri nije postojao aerodrom, niti je bilo ikakvih asfaltiranih puteva. Međutim, od tada se razvoj ubrzao. Promene koje su na drugim mestima trajale decenijama, ovde su sabijene u nekoliko godina. Sve više vozila krstari ostrvom po stalno rastućoj putnoj mreži.

Spoljašnji svet je stigao na Sokotru, kako u prenesenom smislu, kroz televiziju, mobilne telefone i internet, tako i bukvalno, kroz turizam. Iako su skorašnji politički nemiri privremeno ograničili priliv stranih turista, predivne ostrvske plaže, krševite planine, jedinstveni biodiverzitet i drevna kultura privlačili su sve veći broj turista – od 140 međunarodnih posetilaca u 2000. godini do skoro 4.000 u 2010. godini. Neki od poklonika Sokotre se plaše da je žurba jemenske vlade da ovo ostrvo uvede u XXI vek već bespovratno oštetila upravo ono što su ljudi dolazili da vide i da bi mogla da okonča način života koji postoji vekovima. 

Belgijski biolog Kej van Dam je na Sokotru prvi put došao 1999. godine kao član naučne ekspedicije, u teretnom avionu tipa antonov, koji je bio iznajmljen od jemenske vojske. Ovaj stručnjak za slatkovodne ljuskare se seća kako su on i njegove kolege otkrivali nove vrste jednostavno dok su šetali stazama ili kako su, tumarajući duž potoka, sakupljali guštere, puževe, insekte, biljke i druga živa bića, otkrivajući nekada i po nekoliko do tada nepoznatih vrsta u samo jednom danu.

Kako se iz godine u godinu vraćao na Sokotru, Van Damov isključivo naučni fokus ustupio je mesto širem interesovanju za ovo ostrvo i njegovu kulturu. "Ljudi su nas pozivali u svoje kuće i shvatio sam da su stanovnici Sokotre veoma čvrsto vezani za svoje okruženje", kaže on. "Uvideo sam da to što su sve te vrste uspele da prežive toliko vrema ima veze sa tradicionalnim metodama pomoću kojih ovi ljudi čuvaju svoje ostrvo".

Širom Sokotre rasuto je više od 600 sela, koja u većini slučajeva sačinjavaju samo grupisane kuće proširenih porodica, a svako ima svog muqaddam, ili starešinu, kojega poštuje. Tokom vekova stanovnici Sokotre razvili su praktične načine napasanja stoke, eksploatacije drveta, rešavanja sporova među klanovima oko vlasništva nad zemljištem, korišćenja vodenih resursa i sličnih pitanja. Za razliku od svojih zemljaka na jemenskom kopnu, gde su nasilne razmirice i plemenska trvenja već dugo način života i gde mnogi muškarci pušku i jambiya (ceremonijalni bodež) nose kao nešto što se samo po sebi podrazumeva, Sokotrani imaju tradiciju rešavanja sporova mirnim putem na sastancima komšijskih sela. Jedina mogućnost za opstanak u ovom surovom ostrvskom okruženju je bila u očuvanju resursa, a propratni efekat toga je bila zaštita izuzetnog biodiverziteta Sokotre.

Van Dam je pažljivo pratio posledice razvoja na drugim ostrvima i brine ga ono što je uočio. "Neka staništa nestaju, neka se krnje, neke vrste preovladavaju, gubi se raznovrsnost živog sveta”, kaže. „Osamdeset šest odsto izumiranja gmizavaca se događa na ostrvima. Pogledajte šta se događa sa Guamom, Uskršnjim ostrvom, pa čak i Novim Zelandom".

Iako su mnoge pretnje po životnu sredinu Sokotre, bar privremeno, potisnute bezbednosnim problemima, ima ih mnogo, i velikih i malih. Odlučeno je da jedna prelepa plaža postane velika nova luka, uprkos tome što niko ne može da nam kaže zašto je taj objekat uopšte potreban. (Tokom moje posete znak koji je najavljivao gradnju te luke srušili su lokalni stanovnici, protestujući protiv gubitka svoje tradicionalne lokacije za ribolov i rekreaciju.) Glasine po kafićima su se kretale od naizgled dobro utemeljenih (da je jedan Jemenac sa jakim političkim vezama kupio zemljište koje se graniči sa značajnim morskim rezervatom da bi na njemu gradio hotelsko odmaralište) do krajnje neproverenih (da će američka vojska izgraditi bazu na jugozapadnoj obali).

Jednoga dana Lisa Banfild i ja se pentramo uz litice u blizini sela Kulansija, na zapadnom kraju Sokotre. Tu mi na crvenim stenama pokazuje bizarnu Dorstenia gigas, sokotransku smokvu koja svojim loptastim oblikom ne podseća ni na šta čega bih se mogao setiti, kao i retke vrste smirne i aloje i niz drugih endemskih vrsta ovog ostrva. Banfildova mi kaže da litice Malah i obližnja visoravan pružaju utočište drugom najvećem biodiverzitetu Sokotre, odmah nakon planina Hajhir – ne samo biljkama i beskičmenjacima, nego i reptilima, od kojih su preko 90 odsto endemske vrste.

Pa ipak, neposredno ispod nas, što se ne može videti odozgo, nalaze se buldožerima iskopane krivine nedovršenog puta koji će uskoro presecati ovo stanište puno biološkog blaga. Sa realizacijom projekta ovog puta se započelo uprkos protestima boraca za očuvanje prirode; litice su ostale netaknute samo zahvaljujući tome što graditelji tehnički nisu bili dovoljno stručni da put sprovedu preko njih. Bolje planiranje bi zaštitilo biodiverzitet i učinilo izgradnju praktičnijom. Na jednoj drugoj nizijskoj lokaciji, koja se zove Irjoš, petroglifi pronađeni na glatkim stenama bi mogli da sadržati dokaze o najranijim sokotranskim naseobinama, ali vlada je 2003. godine, prosecajući put kroz tu oblast, uništila najmanje 10 odsto njih.

Zahvaljujući takvim građevinskim poduhvatima otvaraju se prostori za nova ulaganja, a ako turizam doživi procvat, porašće pritisak da se zemljište prodaje stranim investitorima. Na ostrvu na kojem postoji tradicija zajedničkog vlasništva, sporne pretenzije na zemljište i mogućnost brze zarade su podelile sela, pa čak i porodice, te srozale tradicionalno poštovanje prirodnih resursa. Po periferiji Sokotre već vijugaju novoizgrađeni putevi, a u Hadibu se grade novi hoteli i prodavnice, od kojih većinu poseduju ljudi koji i ne žive na ostrvu.

Ipak izgleda da je u planinama Hajhir starinski način života istrajan koliko i njihovi granitni vrhovi. Seoske starešine ustaju u zoru i pevaju svojim kozama, a seosko stanovništvo još uvek odlazi tradicionalnim isceliteljima, koji bolest teraju opekotinama. Noćna izmaglica nestaje sa rađanjem sunca, sokotranski čvorci lete između stabala zmajevog drveta, golupčići guguču, čuje se zov ptice rococo, a misteriozni cvetovi cvetaju na padinama na koje niko nikada ne zalazi.

Pred kraj putovanja sa Kej van Damom, Lisom Banfild i našim vodičima odlazim do visoravni Momi, oblasti sa talasastim krečnjačkim grebenima i raštrkanim žbunjem ispod kojih se nalaze ogromne pećine pune retkih endemskih slatkovodnih račića i drugih beskičmenjaka. Tek što smo krenuli u šetnju, jedan starac sa retkom belom bradom nam žurno prilazi i vičući nas pita šta radimo na njegovoj zemlji. Moramo da odemo! Ako bi nam dopustio da ostanemo, kaže da bi došlo još turista i otrovali bi škorpije.

Pošto pristaje da mu platimo 10 dolara, kaže da će nas odvesti preko brda do strmine na drugoj strani. Hoda bos preko oštrog kamenja, noseći štap kojim maše da naglasi svoje argumente. Pešačimo do litica koje se uzdižu skoro 600 metara iznad svetlucavog Arapskog mora, a dok se vraćamo, starac koristi svoju zelenu maramu da sakupi veliki svežanj granja. Prebacuje svoj teški teret preko ramena i nosi ga do svoje kolibe.

U selu nam saopštava da hoće nešto da nam pokaže: jedan čudan i misteriozan predmet koji je pronašao u blizini. Misli da taj predmet možda pripada magičnim zmijama koje čuvaju pećine, ali želi da čuje i šta o tome stranci misle. Iz nabora svoje foute vadi parče bele tkanine i razmotava je. U njoj je kliker, staklenac sa smeđim perima kojim se igraju deca, u njegovom svetu, međutim, on je čudo.

"Sokotra je još uvek relativno nenarušena", kaže Van Dam. "Ali to znači da je ovaj period sada, ceo ovaj talas civilizacije i razvoja, najveća pretnja biodiverzitetu Sokotre ikada. Sokotrani su životnu sredinu čuvali kroz svoju tradiciju, ali sada je na svima nama da se potrudimo da tako ostane i ubuduće – da se snažno suprotstavimo tim pretnjama. Sokotra je jedno od poslednjih mesta na planeti na kojima zaista možemo da zaštitimo jedinstvenu prirodnu sredinu ostrva, gde još uvek možemo da uradimo nešto pozitivno pre nego što bude prekasno.”

Kada se situacija u Jemenu stabilizuje i kada Sokotru prekriju putevi, odmarališta i putnici, da li će njeni stanovnici i tada zadržati miran način rešavanja sporova? Da li će se ljudi i dalje okupljati u planinskim selima da recituju svoju poeziju na samo svom jeziku i da li će opstati vekovima stare tradicije očuvanja životne sredine? Ako bude tako, možda će oni koji se popnu visoko u krečnjačka brda i dalje čuti pesmu sokotranske strnadice, jednog u nizu neobičnih i čudesnih živih bića na ovom ostrvu.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...