Kako ajkule napadaju?

Ajkule unose strah u kosti ljudima širom sveta, onako kako to nijedno drugo stvorenje ne radi.

Kako ajkule napadaju? Foto: Solent News / Splash News

Njihov strahovit izgled, veličina u kombinaciji sa neprijateljskim, stranim okruženjem čini da deluju kao da su izašle pravo iz naših najgorih noćnih mora. Iznenadno nasilje koje prati napad ajkule je zastrašujuće iskustvo za žrtve, ali da li su ajkule zaista čudovišta koja vole ukus ljudskog mesa?

Zašto ajkule napadaju?

“Devedeset odsto,  ili više, napada ajkula su posledica greške. One pretpostavljaju da smo nešto što nismo.” – Geri Adkison, ronilac.

Iako napad ajkula može delovati opako i brutalno, važno je zapamtiti da ajkule nisu zla biće koja non-stop traže ljude koje bi napale. One su životinje koje se služe instinktima, kao i sve druge. Kao predatori na vrhu lanca ishrane u okeanima, ajkule su rođene da love i jedu ogromne količine mesa. Ajkula se hrani drugim morskim bićima, uglavnom ribom, morskim kornjačama, kitovima i morskim lavovima ili fokama. Ljudi nisu na njenom meniju. Zapravo, ljudi ne obezbeđuju dovoljno mesa bogatog masnoćom za ajkulu, kojoj treba mnogo energije kako bi pokretala svoje veliko, mišićavo telo.

Ako ajkule nisu zainteresovane da jedu ljude, zašto nas napadaju? Prvi trag se može naći u obrascu po kojem se većina napada događa. U većini slučajeva, ajkula ugrize žrtvu, ostane nekoliko sekundi (verovatno vukući žrtvu kroz vodu ili ispod površine), a potom pusti. Veoma je retko da ajkula načini nekoliko napada za redom kako bi se hranila ljudskom žrtvom. Ajkula jednostavno pogreši u proceni da je čovek nešto što ona obično jede. Jednom kada ajkula oseti ukus, ona shvati da to nije njena uobičajena hrana i onda pušta.

Ajkulina zabuna je lakša za razumevanje jednom kada počenmo da gledamo na stvari iz njene perspektive. Mnoge žrtve napada su surferi ili ljudi koji koriste bugi daske. Ajkula koja pliva ispod vidi grubi ovalni izgled sa rukama i nogama koji vise i veslaju. To je podseća na morskog lava (glavnu lovinu velike bele ajkule) ili morsku kornjaču (uobičajenu hranu za tigraste ajkule).

Ajkulin senzorni sistem

Napadi su se takođe često događali kada su ljudi pecali kopljima u vodama okeana. Ajkule privlače znaci koje šalje umiruća riba – miris krvi u vodi i električni impulsi ispušteni dok se riba bori. Ajkule registruju te signale pomoću “Lorencini ampula”, niza “detektora” ispod kože ajkuline njuške. Ampule su ćelije osetljive na elektricitet koje su povezane sa površinom putem malih cevčica. Jednom kada ajkula stigne, postaje iziritirana i agresivna u prisustvu tolike hrane. Gladna, uzbuđena ajkula lako može zameniti čoveka sa svojim uobičajenim plenom.

Postoje slučajevi u kojima su ajkule napadale kao rezultat agresije, a ne gladi. Veoma malo se zna o njihovom ponašanju, ali se veruje da se neke vrste, uključujući velike bele ponašaju dominantno pred drugim ajkulama. Ovakvo ponašanje može da bude iskazanom “udarcem” u njušku, ili ujedima koji ne ugrožavaju ajkulu. Nažalost, kada ajkula pokušava da bude dominantna nad čovekom, ovi “nežni ujedi” mogu da izazovu teške povrede.

Ponekad se uzrok napada ajkula može jednostavno odrediti – ajkula odgovara na ljudsku agresiju. Neke ajkule su, na primer, mirne ribe koje leže na dnu okeana. Iz nekog razloga, to roniocima daje povoda da misle kako je dobra ideja povući ih za rep. Iziritirane ajkule su naučile nekoliko ronilaca da ruke drže k’ sebi. Iz tog razloga, statistika vezana za napade ajkula je podeljena na isprovocirane i druge napade.

Anatomija napada

“Stvar vezana za ajkulu je da ima beživotne oči. Crne oči. Poput lutke. Kada dođe po tebe, čak i ne deluje živa. Dok ne ujede i ne zakotrlja crne oči da pobele...” – Kvint, “Ajkula”.

Retko postoji neko upozorenje. Surfer ili plivač koji vesla nema ideju da će se dogoditi. Ponekad prvi indikator da nešto nije u redu je strah na licu obližnjeg prijatelja. Češće, prvi znak je iznenadan, masivni udar usled bacanja ajkule na žrtvu. Velike bele su poznate da napadaju morske lavove takvom silinom da cele iskoče iz vode sa žrtvom u ustima. U knjizi “Napadi ajkula”, trudna spasiteljka Don Šauman priseća se svog iskustva, koje se dogodilo nedaleko od obale Floride 1993. godine: “Ajkula me je tako jako udarila da sam imala osećaj da je u pitanju kamion. Moja prva pomisao bila je da sam gotova.”

Surfer Keni Daud bio je napadnut od strane velike bele ajkule nedaleko od obala Oregona 1979. Opisao je napad u svojoj knjizi “Surfovanje sa velikom belom ajkulom”: “Čuo sam prigušeni huk kako su se ajkuline masivne čeljusti zaklopile preko mojih leđa, pritiskajući dasku za moje grudi... Ajkula me je povukla ispod vode, ali nije mogla da me zadrži zbog daske koja pluta... Osećao sam ogroman pritisak na grudima i čuo sam pucanje rebara i pucanje dna daske.”

Napad se dogodio kao što je uobičajeno kada se velike bele ajkule hrane morskim lavovima odozdo, jednim masivnim ugrizom i povlačenjem žrtve ispod površine. Potom su dozvolile onesposobljenoj žrtvi da pluta po vodi i iskrvari na smrt, vraćajući se po obrok nekoliko minuta kasnije. U slučaju Dauda ajkula nije uspela da završi početni ujed zbog daske za surfovanje, ali je pokušavala narednih 20 sekundi. “Osećao sam se apsolutno bespomoćno, kad mi je celo telo podignuto iznad vode i potom udarilo nazad ispod površine.”, priseća se Daud.

Obrasci napada

Vremenom ajkula je pustila Dauda i on je više nikada nije video. Iako se plašio da će uslediti još jedan napad dok je veslao ka obali, ajkula je otplivala i nije načinila drugi napad. Ajkula je verovatno shvatila da surfer i daska nisu dobar obrok. Velike bele su zapravo veoma probirljive što se tiče hrane – odbijajući da grizu stvari koje obično ne jedu, poput plutajućih leševa ovaca, nakon što ih prvi put probaju.

Ipak, postoje mnoge vrste ajkula, a ni svaka ajkula ne prati isti obrazac. Okolnosti takođe mogu da promene obrazac napada. Napadi ajkula u dubokoj morskoj vodi obično nisu “udari i beži” napadi. U tom slučaju, gde su žrtve obično oni koji su preživeli potapanje brodova ili pad aviona, ajkule okružuju područje. One potom udaraju žrtve koje su van grupe ili one koje su već ranjene, pre nego što ujedu.

Jedan od najpoznatijih napada ajkula dogodio se nakon što je USS Indianapolis potopljen od strane japanskih torpeda u Tihom okeanu 1945. godine. Nekoliko dana bilo je potrebno spasiocima da pronađu brog, zbog toga što je misija bila toliko tajna da niko nije prijavio nestanak broda. Kada je mornarički spasilački brod stigao, samo 317 ljudi je i dalje bilo živo od skoro 1.000 koji su preživeli prvobitno potapanje. Tigraste ajkule su krive za većinu smrti.

Zambezi ajkula je takođe poznata po netipičnom ponašanju za vreme napada. Na engleskom nosi naziv bull shark – bik ajkula, zbog tendencije da uporno napada, udarajući metu, kružeći, udarajući ponovo i tako non-stop. Četrnaestogodišnja devojčica koje je nedavno bila žrtva fatalnog napada ajkule na Floridi bila je udarena od strane ove ajkule koje nije želela da joj pusti nogu, čak ni kada su se spasioci pojavili. Nastavila je da kruži i napada, probajući da ugrozi drugog spasioca.

Posledice napada

“Ajkula mi je nanela ranu u obliku polumeseca koja se proteže od pazuha do sredine moje leve strane... Doktor Star je prestao sa brojanjem kopči kada je stigao do 500.” – Ken Daud

Ajkula u napadu može naneti veliku štetu čoveku. U nekim slučajevima, prvi ujed je dovoljno jak da potpuno otkine ud. Hirurzi koji su operisali tinejdžere koji su surfovali u Australiji opisali su gubitak njihovih nogu kao “nalik giljotini”. Ajkule mogu da proizvedu silu od 28.000 tona po kvadratnom metru, izmerenu na vrhu zuba. Veliki primerci mogu biti u stanju da proizvedu još veću silu.

Ukoliko ajkula ne odgrize ud, ona obično uzme velik komad mesa, cepajući mišiće i kosti. Ujed za torzo može rezultovati slomljenim rebrima i lomljenjem drugih kostiju uz dodatak masivnog cepanja kože. U nekim slučajevima, ovo može izložiti unutrašnje organe i oštetiti ih. Ribolovac Rodni Foks je bio otvoren od ramena do kuka od strane velike bele 1963. blizu Adelaida u Australiji. Preživeo je iako je bilo potrebno 462 kopče i četiri sata operacije kako bi se spasio.

Međutim, žrtve napada ajkula uglavnom ne umiru od iznenadne traume. One obično iskrvare na smrt. Potrebno je nekoliko minuta da žrtve stignu do obale, a još više vremena je potrebno hitnoj pomoći da stigne. Razlika između života i smrti obično leži u tome da li postoji neko ko ume da spreči veliki gubitak krvi, jer je svaka sekunda bitna. U slučaju dečaka koji je napadnut 2005. na Floridi, doktor i medicinska sestra na letovanju su se našli na plaži i sprečili da dečak iskrvari.

Začudo, jedna od potencijalnih opasnosti koja vreba kada plivate u okeanu može pomoći žrtvama ajkula da prežive. Kada je neko napadnut u hladnoj vodi, njegova ili njena telesna temperatura pada opasno nisko. Pad temperature usporava telesne funkcije, uključujući gubitak krvi. To može žrtve održati u životu na duži period.

Jednom kada žrtva dobije medicinsku negu, postoji dodatna opasnost – infekcija. Ajkuline čeljusti i okeanska voda nisu baš čisti. Ujed ajkule sigurno ostavlja neke opasne bakterije u rani, koje mogu biti podjednako smrtonosne kao i sam ujed. Na svu sreću, moderni antibiotici pomažu u zaštiti žrtava od ovih infekcija.

Opasne vode

“Priča se da najveća opasnost od ajkula leži u toplim tropskim morima, međutim postoje izveštaji o napadima ajkula u veoma hladnim morima na visokim nadmorskim visinama, poput ribolovca na Viku, na severu Škotske...koji je ujeden za ruku.” – Rodni Stil, “Ajkule sveta”.

Već smo spomenuli tri najagresivnije i najopasnije vrste ajkula: velike bele, tigraste i zambezi ajkule. Ove vrste su najopasnije iz nekoliko razloga: raširene su, dovoljno su velike da na čoveka gledaju kao na plen, dovoljno su jake da ujedom izazovu fatalnu štetu i na vrhu su lanca ishrane, što znači da se instinktivno ne plaše ničega.

Ipak, druge vrste ajkula su potpuno nevine. Peščane, čekićare i druge su odgovorne za nekoliko napada, dok je trećina napada vezana za manje poznate vrste poput raznih koralnih ajkula. Ukupno, zambezi ajkula je možda najopasnija vrsta zbog svog agresivnog obrasca napada i preferiranog staništa – plitkih priobalnih voda.

Statistički, između 30 i 50 neisprovociranih napada ajkula se prijavi svake godine širom sveta, od kojih je između 5 i 10 fatalno. Florida je američka država u kojoj se najviše napada događa, sa prosekom od 10 do 37 napada po godini od 1990. godine. Sjedinjene Američke Države su prve po broju napada na svetu.

Najviše napada dogodi se na nekoliko stotina metara od obala, prosto zbog toga što tu najviše ljudi ulazi u okean. Broj napada širom sveta i u SAD-u se povećava iz godine u godinu iz nekoliko sličnih razloga – više ljudi letuje na obalama i učestvuje u okeanskim aktivnostima. Nema indicija da su ajkule postale agresivnije.

Državna zaštita morskih sisara dovela je do porasta populacije foka, morskih pasa i drugih na zapadnoj obali SAD-a. Sve ove životinje su plen velikih belih ajkula. Kao rezultat, područja blizu obale San Franciska – posebno mesta koja su očigledno nastanjena ogromnom populacijom sisara – su prepuna ajkula. Većina ljudi ipak zna da ne treba plivati u područjima gde ima morskih pasa zbog toga što su ajkule uvek blizu.

Iako se napadi odvijaju na ograničenim područjima, ajkule prevaljuju ogromne razdaljine i konstatno šire svoju teritoriju. Velike bele ajkule konkretno, nemaju problema da budu u hladnoj vodi – mogu se naći čak u vodama oko Oregona ili Nove Engleske.

Izbegavanje napada

“Ne događa se često da ajkula uđe među ljude na plaži i da izabere žrtvu među grupom ljudi. Sa druge strane, žrtve su često osobe koje su iznenada ostavljene sam ili su dalje od obale od drugih.” – Dejvid H. Baldridž, “Napad ajkula”.

Svakog leta, mediji pridaju veliku važnost napadima ajkula. Jedna od posledica tolike pažnje je da imamo tendenciju da pretnju smatramo većom nego što ona zapravo jeste. Isti je slučaj sa avionskim nesrećama. Statistički, vožnja kolima je daleko opasnija od letenja avionom. Međutim, avionske nesreće su retke i veoma katastrofalne. One završe na naslovnim stranama novina i slika ostaje u našim mislima dugo. Kao rezultat toga, precenjujemo opasnost od letenja.

Kada novinari ili naučnici ponude stvarnu statistiku, ona je ponekad pogrešna. Na primer, često se kaže da je veća verovatnoća da vas pogodi munja, nego da vas napadne ajkula. Ova statistika je bazirana na broju incidenata koji se dogode godišnje. Međutim, bilo koga može munja da pogodi kada je oluja. Šansa da vas napadne ajkula ako živite u Srbiji i ne letujete na obalama okeana je jednaka nuli. Ako surfujete svaki dan na obalama Floride, veće su šanse da će vas ajkula napasti.

To ne znači da svako ko uđe u vodu treba da bude prestravljen mogućim ajkulama, već da ljudi koji plivaju i surfuju u okeanu moraju da budu svesni opasnosti koju divlje životinje mogu da predstavljaju. Učenjem o rizičnim faktorima za napad ajkula može pomoći u smanjivanju šansi da postanete žrtva.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...