Tamo gde su vladali robovi: Priča o sudbini kilomboa

Odbegli robovi su u Brazilu formirali hiljade skrivenih zajednica, kilomboa, u samom središtu te zemlje. Danas ove zajednice dobijaju prava nad svojom teritorijom i pomažu da se ona zaštiti.

Lisabon je na Palmares gledao kao na direktni izazov svojoj kolonijalnoj upravi. Marunske trupe ne samo da su vršile prepade na portugalske naseobine, nego su i sprečavale dalje širenje Evropljana u unutrašnjost. Ljuti i uplašeni, Portugalci su sproveli više od 20 napada na Palmares, uvek bezuspešno. Ali, Ganga Zumbi su dosadili neprestani sukobi i on se 1678. godine složio da obustavi prihvatanje novih begunaca i da se iseli iz planina. Odbacujući to kao čin izdaje, njegov sestrić Zumbi ga je otrovao i pocepao ovaj sporazum. U znak odmazde, kolonijalne snage su iz godine u godinu napadale Sera Barigu. Portugalci su konačno uspeli da unište Palmares nakon jedne strahovite opsade tokom 1694. godine, ubijajući na stotine stanovnika tog grada. Taj kilombo nikada nije obnovljen, ali Zumbi i Palmares su ostali simboli otpora.

Na prvi pogled, preživeli kilomboi izgledaju kao i druga siromašna brazilska sela. Ali, većina njih je zadržala kulturne elemente svojih stanovnika afričkog porekla, pomešane sa evropskim i starosedelačkim tradicijama. Brazil obiluje mnoštvom mešovitih duhovnih praksi – kandomble, umbanda, makumba, tereko – u koje se ubrajaju afrobrazilski ples, bubnjevi i upražnjavanje plesne borilačke veštine zvane kapuera. U svojoj izolovanosti kilomboi su na tim duhovnim tradicijama razvili svečanosti i slavlja, povezujući zajednice prilagodljivim sponama zajedničkog sećanja. Širom severa i severoistoka Brazila kilomboi proslavljaju Bumba-Meu-Boi, festival koji na satiričan način prepričava sagu o robovima koji su, uz pomoć prvobitnih stanovnika Brazila, umakli svojoj sudbini. Borba za slobodu se još otvorenije tematizuje u ritualnom plesu Lambe-Sužos, u kom "odbegli robovi", a među njima su mnogi od glave do pete prekriveni blistavom crnom naftom, sisaju bebeće cucle, koje simbolizuju surove okrugle zatvarače, kojima su zapušavana usta neposlušnim robovima. Povezujući se u duhu otpora, kilombolasi svoju istoriju slave upravo kroz njeno očuvanje.

Zahtev da se sačuva tropska šuma ima, iako mu to nije namera, posledice po kilomboe. Talas seče amazonskih šuma tokom sedamdesetih godina prošlog veka je izazvao uzbunu širom sveta. Kiko Mendes, kao brazilski Martin Luter King, predvodio je kampanju priznavanja značaja amazonskih šuma i prava ljudi koji ih tradicionalno naseljavaju, uključujući tu i stanovnike kilomboa. U međuvremenu je vojna diktatura raskrinkana usled haotične inflacije i skandala. Brazil je u oktobru 1988. godine doneo novi, demokratski ustav. Dva meseca kasnije Mendesa je ubio atentator koga su angažovali rančeri. Ali, promene za koje se on zalagao više nisu mogle da se zaustave: novi ustav je zaštitio prava tradicionalnih naroda. Uz to, u njemu je proglašeno da su kilombo zajednice "legitimni vlasnici teritorija koje zauzimaju, za šta će im država izdati odgovarajuću dokumentaciju".

"U to vreme niko nije shvatao šta će iz toga proizići”, kaže Alberto Lorenso Pereira, podsekretar za održivi razvoj u brazilskom Ministarstvu za dugoročno planiranje, koje određuje zemljišnu politiku. Tvorci ustava su, kaže on, zamišljali "da je, tamo negde u šumi, preostalo samo nekoliko kilomboa", čiji će stariji članovi steći vlasništvo nad svojim poljima. Danas se smatra da u Brazilu postoji 5.000 ili višezajednica, od kojih se mnoge nalaze u slivu Amazona i zauzimaju bar 30 miliona hektara, što je jedanko površine Italije. Sukob je bio neizbežan, kaže Pereira. "Mnogo ljudi želi tu zemlju."

Gnevni rančeri, vlasnici rudnika, plantažeri, preprodavci zemljišta i vlasnici plantaža iznose optužbe da teritorije mnogih kilomboa nisu drevno nasleđe iz robovlasničkih vremena, nego zemljište koje su u novije vreme prigrabili bespravni naseljenici koji pokušavaju da brzo zarade izdajući se za nešto što nisu. "Dogodila se eksplozija ozlojeđenosti", kaže Manuel Almeida, vođa Teras Kilombos de Žambuašu, udruženja 15 marunskih zajednica donjeg Amazona. "Ljudi u državnom senatu su doveli u pitanje naš legitimitet i pokušali da pomognu uzgajivačima uljane palme i rudarskim kompanijama koje su htele da preotmu zemljište kilomboa", kaže on. Između 1988. i 2003. godine kilombo zajednicama je izdata samo 51 tapija na njihovo zemljište. Hambuašu je svoju dobio u jesen 2008. godine, ali tek nakon duge, ljute borbe sa rančerima i rudarskim kompanijama.

Brazil ima problem da precizno odredi šta je to kilombo. Početna definicija: "zajednica potomaka odbeglih robova" nije delovala problematično. Ali, kako zakon treba da tretira mesta poput Frešala, u šumi istočnog Brazila, gde je robovima, koji su svojim vlasnicima pomogli da se izvuku iz dugova, zemljište dato kao nagrada, ali su ih i dalje progonili postkolonijalni plantažeri? Šta je sa mestom Akara, u državi Para u donjem Amazonu, gde je jedan robovlasnik, navodno, svoju plantažu ostavio robinji koju je voleo, ali joj nije obezbedio odgovarajuće papire? Ili sa imanjima u državi Tokantins, jugoistočno od države Para, koje je vlada šezdesetih godina devetnaestog veka, kao nagradu, dala robovima koji su se borili u ratu protiv Paragvaja? Strogo uzevši, nijedno od tih naselja nisu podigli odbegli robovi. Pa ipak, sva ta naselja su bila autonomne zajednice koje su osnovali Afrikanci, zajedno sa Indijancima, sa mešovitim kulturama, dugom istorijom zlostavljanja i bez prihvatljive dokumentacije koja bi potvrđivala njihovo vlasništvo nad zemljom. Da li oni treba da budu proterani iz svojih domova?

Da bi razrešio ove sporove, tadašnji predsednik Luiz Inasio Lula da Silva je u novembru 2003. godine odlučio da je kilombo svaka zajednica koja se identifikuje kao kilombo i čiji su preci "Afrikanci povezani sa istorijom pružanja otpora istorijskom ugnjetavanju". Nakon Lulinog proglasa kilomboi su počeli da se javljaju u tolikom broju da su preplavili agencije za procenu valjanosti njihovih zahteva. Zvanično je priznato oko 1.700 kilomboa, a kako se pojavljuju zajednice za koje se ranije nije ni znalo, ta brojka sve više raste. 

Kako je lista zajednica koje su tražile svoja prava rasla, biznismeni i ekolozi su sa uznemirenjem shvatili da te male afro-indijanske naseobine polažu pravo na ogromna prostranstva Amazona. A, što je, iz njihove perspektive, još i gore, neka marunska zemljišta su najvrednija imanja u slivu Amazona, jer su mnogi kilomboi podignuti na plodnom tlu uz reku.

Za neupućenog posetioca, farma u vlasništvu Marije do Rozario Kosta Kabral i njene porodice u državi Amapa izgleda kao netaknuti tropski krajolik: visoko drveće i bujne puzavice, blatnjavo tlo prekriveno vegetacijom koja truli. Ipak, Kosta Kabralova je sa svojom braćom i sestrama odabrala i odnegovala svaku tu biljku. Tokom godina su zasadili limetu, kokos, kupuaku (biljku srodnu kakaou) i akai (plod palme popularan zbog navodnog visokog nivoa antioksidanata). Na rubu reke su pažljivo podsticali rast žbunja i zasadili voćke koje, tokom plime, mame ribu u šumu. Pa opet, sve izgleda divlje, bar za neupućene.

Pogledajte galeriju fotografija

Ova farma se nalazi blizu grada Mazagao Veljo, koji su 1770. godine osnovali portugalski kolonisti iz Maroka, jer im je Lisabon naredio da nastane Amapu, gde je njihovo prisustvo trebalo da osujeti potencijalne upade kolonista u Francusku Gijanu na severu. Da bi im se olakšao prelazni period, kolonistima je dodeljeno nekoliko stotina robova. Ovaj novi grad je bio projektovan u evropskom stilu, sa ljupkim trgovima i ulicama koje su se ukrštale pod pravim uglom. Ali, ubrzo su nesrećni kolonisti shvatili da je Mazagao Veljo neverovatno vlažan. Nije prošla ni decenija od njihovog dolaska, a kolonisti, koji su bili malarični i živeli u bednim straćarama, jer nisu bili u stanju da ih popravljaju, već su preklinjali krunu da ih preseli. Naposletku, skoro svi kolonisti su otišli. Ne svojom zaslugom, u gradu su ostali samo njihovi robovi.

Oni su ostali slobodni sve dok su se ponašali kao da to nisu. Portugalci su hteli samo da mogu da izveste kralja da ta naseobina pazi na severno krilo Brazila i time je Mazagao Veljo ispunjavao svoju svrhu. Kako su godine prolazile, potomci Afrikanaca iz ove kolonije su se širili po okolini. Živeći duž reka kao autohtoni narod ove oblasti, robovi bez gospodara su preživljavali na isti način kao i njihovi susedi Indijanci: reka ih je snabdevala ribom i rakovima, njihove male bašte maniokom, a drveće svim ostalim. Dva veka neprestane sadnje, odgajanja i ubiranja plodova promenili su sastav šume. Kombinujući ovdašnje i afričke tehnike, oni su stvorili krajolike dovoljno bujne da se pomisli da su netaknuta divljina.

Nastavak na sledećoj strani



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.