Velika divljina u svojoj netaknutoj svežini: Dobrodošli na rusko utočište - ostrvo Vrangel

Vrangelovo ostrvo je raj za divlje životinje, zamrznuto u vremenu i prostoru.

Velika divljina u svojoj netaknutoj svežini: Dobrodošli na rusko utočište - ostrvo Vrangel Foto: Shutterstock

Motor čamca marke Zodiac vodi nas kroz ledenu kišu, zaobilazeći velike ledene torte, udarajući o talase Čukotskog mora dok opipavamo naš put ka maglom prekvrivenoj obali. Iako naš ruski vodič tvrdi da veliko ostrvo leži pravo ispred nas, ja mu ne verujem. Međutim u tom trenutku magla se rasturila i zahvaljujući prelamanju svetlosti arktičke atmosfere iznenada je počelo da se pomalja: moćan komad zemljišta, 167 kilometara dugačak, sa zlatnim planinama prošaranim svetlim cvećem koje raste u tundrama.

Džon Mjur, prvi posetilac koji je opisao svet na Vrangelovom ostrvu, bio je zadivljen onime što je video pred sobom 1881. godine. "Velika divljina u svojoj netaknutoj svežini", nazivao je ovo mesto Mjur, kao i "izuzetno usamljeno parče zemlje u prvorazrednom mrazu koji predstavlja kraj stvaranja".

Pogledajte galeriju fotografija

Danas je Vrangelovo ostrvo jedno od svetski najmanje prometnih i najvećih zabranjenih zona prirodnog bogatstva. Da biste ga posetili treba vam nekoliko posebnih dozvola od strane vlasti, kao i helikopter ukoliko ga posećujete zimi, tj. ledolomac ukoliko da posećujete tokom leta. Na kopnu, nedaleko od mesta Rodžers Kouv čekao nas je Anatolij Rodionov, ruski rendžer u sivosmeđoj uniformi sa signalnim pištoljem i konzervom suzavca. Rodionov živi preko cele godine na ovom, manje više, napuštenom mestu sa par kolega i pristojnom populacijom gladnih polarnih medveda.

"Privjet i dobrodošli na Ostrov Vrangelja!" rekao je, uz veseli osmeh mladog čoveka željnog sunca i ljudskog društva. "Već deveti meseci samo tri boje: bela, crna i siva. Ne volim zimu ovde!"

Rodionov nas vodi preko šljunkovite plaže na kojoj su razbacane kosti kitova i morževa, do Ušakovskoja, malenog napuštenog grada iz sovjetske ere. Zarđala burad je poslagana svuda. Kabine, od kojih su neke poslužile za potpalu, su sagrađene na sunđerastom terenu lišajeva i mahovine. Radarski diskovi u fazi raspada nagnuti su ka moru. Prozori na ruskim kupatilima su prekriveni rešetkama koje su zakucane ekserima od 10 centimetara kako bi odbile medvede.

Oko 270 metara dalje oprezan mladi mužijak njuška zainteresovano okolo. Rodionov ga svesno gleda. "Bitanga", reče sa osmehom: "Sinoć nam je dolazio u posetu."

Vrangelovo ostrvo je postalo zapovednik, prirodno utočište pod federalnom upravom, 1976. godine i ostaje jedno od najhladnijih i najudaljenijih ruskih zaštićenih oblasti. Ostrvo površine od oko 7.500 kilometara kvadratnih leži na 180. meridijanu može postati Galapagos na dalekom severu. Uprkos svojoj oštroj klimi, a donekle i zahvaljujući njoj, Vrangel ima zapanjujuće obilje života. Ostrvo je najveće svetsko utočište polarnih medveda – za preko 400 ženki se zna da su se ovde nastanile u toku zime kako bi podigle svoje mladunce. Kako klimatske promene utiču na topljenje glečera i smanjivanje leda, polarni medvedi često tokom leta nalaze utočište na ostrvu poslednjih nekoliko godina. Vrangel takođe ima najveću populaciju pacifičkih morževa i predstavlja jedino mesto gde se gnezde snežne guske u Aziji. Ostrvo je dom snežnim sovama, mošusnog govečeta, arktičkih foka i irvasa, kao i ogromnoj populaciji leminga i morskih ptica. Pa ipak, za razliku od močvarnog sibirskog kopna, ovde nema komaraca.

Od davnina Vrangelovo ostrvo je ugodno smešteno na ono što bi se moglo nazvati ledenim šiljkom. Zbog toga što ostrvo nikada nije potpuno zaleđeno tokom poslednjeg ledenog doba, niti je ikada bilo potpuno potopljeno u morsku vodu, zemljište i biljke u dolinama u unutrašnjosti pružaju nesmetan uvid u pleistocensku tundru, jedinstvenu na našoj planeti. „Kada idete na Vrangel“, kaže Mihail Stishov, moskovski naučnik Svetske fondacije za prirodu koji je 18 godina živeo na ostrvu „idete stotinu hiljada godina u prošlost. To je mesto sa prastarim biodiverzitetom, koje je ujedno veoma krhko.“

Paleontolozi veruju da je Vrangel poslednje mesto na kojem su živeli vunasti mamuti. Patuljasta podvrsta doživela je procvat ovde tek 1700. godine pre nove ere, više od 6000 godina nakon izumiranja mamuta.Njihove zakrivljene kljove mogu se naći svuda po ostrvu, ležeći na šljunkovitim plažama, u rukavcima, pa čak i naslonjene na kabine rendžera. „Kada su sagrađene piramide u Egiptu, slonovi su hodali Vrangelom.“ kaže Aleksander Gruzdev, direktor rezervata. „Njegova blizina, ali i izolacija od kontinentalnih delova Azije i Severne Amerike stvorila je jedinstvenu prirodnu strukturu. Ne postoji nijedno slično mesto na svetu poput ovog.“

Iako je ostrvo obilovalo arktičkim životinjama, ljudima sasvim sigurno nije. Ležeći 140 kilometara daleko od obale Severoistočnog Sibira, Vrangel vekovima nije bio ništa više od glasine, odraza, maglovitog sna. Možda je bio ostrvo, možda kontinent, možda magična kapija ka Severnom polu. Tokom većeg dela 19. veka „Vrangelova zemlja“ funkcionisala je kao neka vrsta ultima Thule, tj. mističnog udaljenog mesta na dalekom severu. Pre nego što je dokazano njegovo postojanje, Vrangelovo ostrvo je imalo nekoliko probnih imena: Tikegen Lend, ostrvo Plover, Kelet Lend. Vrangel je bio česta meta kartografskih imaginacija – neke od njih su čak pretpostavljale da je ostrvo produžetak Grenlanda koji se jasno proteže preko Severnog pola.

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.