Otkrivamo Severnu Koreju

U strogo kontrolisanom severnokorejskom društvu istina nije tako jednostavan pojam.

Otkrivamo Severnu Koreju Snimio: Dejvid Gatenfelder

Fotografisao sam mnogo događaja po svetu gde sve vrvi od stranih fotografa. Ali u Severnoj Koreji to nije slučaj. Decenijama su državni propagandni materijali bili jedine slike iz te zemlje. Zato većina ljudi Severnu Koreju zamišlja kao kartonsku fasadu oko koje je sve inscenirano i ništa nije stvarno. Kad sam prvi put posetio tu zemlju 2000. godine i ja sam je tako doživeo. Međutim, otkako je „Asošijeted Pres“ 2012. godine otvorio svoje dopisništvo u Pjongjangu, tamo sam boravio 25 puta i snimio hiljade fotografija iza pomenute fasade. Da budem jasan: nije mi dozvoljeno da se slobodno krećem, ne smem da snimam nuklearne reaktore ni kažnjeničke logore. Ali moj rad nije cenzurisan. Mnogi spektakli koje sam snimio su inscenirani. Ali ljudi su stvarni. Počeo sam da gledam na Severnokorejce kao na obične ljude, ne samo kao aktere na geopolitičkoj sceni. Želeo bih da publika koja vidi moje fotografije doživi isto. U današnjem svetu u kome je gotovo sve već odavno fotografisano, moja dužnost je da dočaram kako jedno zatvoreno društvo izgleda iznutra.

Monasi su krenuli za nama napolje do parkirališta. U sveže, jesenje jutro tajac vlada unutar hrama Rijongtong u budističkom kompleksu na padinama brda nedaleko od grada Kesonga u Severnoj Koreji. Pre nekoliko vekova u Kesongu su stolovali korejski kraljevi, a Rijongtong je bio glavni verski centar. Ali ovog jutra hram je pust. Ne čuju se zvona, nema vernika koji pale tamjan – samo dva monaha u sivim odorama upadljivo smirenim korakom hodaju kroz dvorište kompleksa. Dole u gradu, iz zvučnika razglasa u pustoj glavnoj ulici grme pesme koje veličaju Kim Džong Una, mladića kojeg Severnokorejci sada zovu Vrhovnim vođom.

Fotograf Dejvid Gatenfelder i ja u hram smo došli u društvu naših pratilaca – nervoznih državnih birokrata koji su stalna pratnja svim stranim novinarima koji kroče u Severnu Koreju. Nakratko intervjuišem jednog monaha, savesno zapisujući banalne sitnice u svoj notes. „Budizam ljudima pomaže da budu čisti, bistri i čestiti”, kaže on.
Budistički hram u Severnoj Koreji je naizgled prirodno mesto u kome bi strani novinar pitao kakva je sloboda veroispovesti. Analitičari kažu da je za šest decenija vladavine jedne  porodice ovde praktično uništena svaka organizovana religija. Ali kad bih ja to pitao, a neki od monaha mi makar površno natuknuo da nije zadovoljan režimom u državi, znam da bi dospeo u zatvor i nestao u tajnom gulagu u kome je, kako tvrde aktivisti za ljudska prava, zatočeno između 150.000 i 200.000 ljudi. Zato i ne postavljam takva pitanja, te ubrzo izlazimo.

Na parkingu, međutim, dok otvaramo vrata kombija koji nas voza svuda, ponovo se pojavljuju monasi. Jedan pratilac stoji pored njih. Svi zure u nas kao da nešto očekuju. Tada stariji monah progovara: „Znam šta želite da pitate”, kaže Zeng Haj Mijong.
Odjednom postaje očigledno zašto su monasi krenuli za nama. Pratioci ne dovode strance kod disidenata, niti je Rijongtong nekakva enklava političke opozicije. Taj hram, kao što je odmah trebalo da znam, zapravo je jedan od totalitarističkih paravana, filmska kulisa u kojoj kamene stepenice i izrezbarena drvena vrata izgledaju nepohabano jer se i ne koriste. Monasi su glumci u pozorišnoj predstavi o verskim slobodama u Severnoj Koreji.
Mi smo publika.

Zato mrmljam pitanje koje iščekuju. „Da li slobodno smete da praktikujete svoju veru?” Monahovo lice dobija pobednički izraz. „Zapadnjaci smatraju da u mojoj zemlji nije dozvoljeno biti religiozan.” Tužno vrti glavom. „To je netačno.” On je živi dokaz da im je, kako kaže, „Veliki vođa” Kim Il Sung dao slobode koje danas čuva njegov unuk Kim Džong Un. Gleda pravo u mene dok naglašava svoju poentu kao da je pre toga vežbao kako će to izgovoriti: „Želim da istinu odnesete u svet.”

Ali istina u Severnoj Koreji nije tako jednostavan pojam. Gde je smisao u tome kada lider jedne zemlje prvo javno ugosti kontroverznog košarkaša Denisa Rodmana, a nedelju dana kasnije zapreti da će pokrenuti atomsku vatrenu oluju protiv Sjedinjenih Država? U ovoj zemlji realnost svakodnevnog života skrivena je iza brižljivo sazdanih fasada. Većina posetilaca ne vidi ništa osim nekoliko savršeno asfaltiranih puteva i pregršt spomenika posvećenih porodici – ocu, sinu i sada unuku – koji kontrolišu život u Severnoj Koreji poslednjih 65 godina.
To je zemlja u kojoj posao stranog novinara često liči na beskrajnu bitku bez krvi. Ponekad – kao tog jutra u Rijontongu – država pobeđuje. Ali ako ste tu dovoljno dugo i dovoljno pažljivo osmatrate, biće dana kada ćete saznati više nego što očekujete. Zato se ja stalno vraćam.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...