I neuspeh je mogućnost

Gde bismo bili bez njega?

I neuspeh je mogućnost Muzej Grenna, Polarni centar za Andreovu Ekspediciju / Švedsko društvo za antropologiju i geografiju

Krajem XIX veka jedan sredovečni švedski inženjer, referent za patente očaran obećanjima i mogućnostima koje pruža tehnologija, došao je na radikalnu ideju. Zašto ne bi upotrebio balon na vodonik i tako postao prvi čovek koji je osvojio Severni pol, koji je tada bio misteriozan i nepoznat koliko i Mars? Istraživači su godinama pokušavali da do Pola stignu kopnenim putem; mnogi su poginuli u tim pokušajima. Vazdušna ekspedicija bi, razmišljao je Solomon Avgust Andre, eliminisala mnoge rizike. I tako se jednog vetrovitog julskog dana 1897. godine, uz podršku Alfreda Nobela i švedskog kralja, Andre sa još dvojicom mlađih kolega popeo u korpu dvadeset metara širokog balona na ostrvu Danes u arhipelagu Svalbard. Ovaj tim je sa sobom poneo drvene sanke, hranu za nekoliko meseci, golubove pismonoše za razmenu poruka, pa čak i smoking koji se Andre nadao da će nositi na kraju putovanja. Dok su im novinari i dobronamernici klicali i mahali, oni su se vinuli u vazduh u nameri da odu do mesta koje ljudsko oko još nije videlo.

Čim su se podigli sa tla, vetar je snažno udario balon. Magla se kondenzovala i ledila na njemu, opterećujući ga. „Igl” je ostao u vazduhu 65 i po sati, ponekad dodirujući Arktički okean. Trideset i tri godine kasnije lovci na foke naišli su na smrznuta tela Andrea i članova njegove posade – zajedno sa njihovim foto-aparatima i dnevnicima, koji su otkrili da su bili primorani da se spuste na jednu santu leda 480 kilometara od Severnog pola. Trojka je stradala tokom iscrpljujućeg tromesečnog pešačenja ka jugu.

Neuspeh – kome nikada ne težimo, koga se uvek plašimo i koji je nemoguće ignorisati – avet je koja lebdi nad svakim istraživačkim pokušajem. Ipak, bez žaoke neuspeha koja nas podstiče na preispitivanje i promišljanje, napredak bi bio nemoguć. („Pokušaj ponovo. Ponovo pogreši”, napisao je Semjuel Beket. „Pogreši bolje.”) Danas je sve prisutnija svest o značaju neuspeha. Vaspitači osmišljavaju načine da nauče decu da ga lakše prihvate. U poslovnim školama uči se o njemu. Psiholozi proučavaju kako se nosimo sa njim, obično s namerom da poboljšaju šanse za uspeh. I zaista, sama engleska reč success („uspeh”) izvedena je iz latinske reči succedere („slediti”, „dolaziti posle nečega”) – a ono posle čega dolazi uspeh, naravno, jeste neuspeh. Jedno ne može bez drugog. Okeanograf Robert Balard, veteran sa 130 podvodnih ekspedicija i pronalazač „Titanika”, ovu međusobnu povezanost naziva jinom i jangom uspeha i neuspeha.

Neuspesi, čak i oni najpatetičniji, pružaju nam informacije koje nam pomažu da sledeći put postupimo drugačije. „U prva četiri pokušaja osvajanja Everesta naučio sam kako ne treba da se penjem na njega”, kaže alpinista Pit Atans, koji se na najviši svetski vrh popeo sedam puta. „Neuspeh vam pruža priliku da usavršite svoj pristup. Svaki put sve inteligentnije preuzimate rizik.” U njegovom slučaju to je značilo reorganizaciju tima i izbor manje izazovne rute za prvi uspešan uspon 1990. godine.

Neuspeh je, takođe, podsetnik da sreća igra značajnu ulogu u svakom poduhvatu. Alpinistu Alana Hinksa, člana malog kluba planinara koji je osvojio najviše svetske vrhove, pratila je loša sreća: slomio je ruku, jedna grana mu je probila nogu „poput srednjovekovnog koplja”, nadomak vrha pakistanske 8.126 metara visoke planine Nanga Parbat tako jako je kinuo da mu je izleteo diskus, pa je morao da obustavi penjanje. „Verovatno bi trebalo da sam već mrtav”, priznaje. „Ali nisam doživeo nijedan pravi neuspeh. Mada sam se u nekim situacijama izvukao za dlaku.”

Za većinu istraživača postoji samo jedan pravi neuspeh: ne vratiti se kući živ. Kod nas ostalih takav tragičan kraj može da zaokupi maštu čak i više nego uspeh. U Britaniji se Robert Falkon Skot, koji je zajedno sa članovima svoga tima preminuo pošto je 1912. godine stigao do Južnog pola, smatra herojem. Australijanci su ganuti zlokobnom ekspedicijom od juga ka severu iz XIX veka koja se okončala smrću vođa tima. Ovih priča se prisećamo iz istog razloga iz kojeg se prisećamo i sopstvenih neuspeha. „Sećamo ih se jer ih još uvek analiziramo”, kaže Balard. Uspeh je, s druge strane, „prolazna stvar”. A prekomerni uspeh može da dovede do preteranog samopouzdanja – što onda može da dovede do neuspeha. Tokom sezone uspona na Everest 1996. godine, kada je nastradalo 12 penjača, alpinistički eksperti su pogrešno „procenili da je planina sasvim dobro pripremljena i spremna za penjanje”, kaže Atans, koji je pomogao u sprovođenju spasilačkih operacija. „U stvari, u nevolje se zapada kada se uljuljkate u rutinu.” Neuspeh vas čini opreznim.

Naučni istraživači nisu voljni da javno priznaju neuspehe. Ugled i budućnost finansiranja njihovih ekspedicija zavise od shvatanja uspeha. Međutim, u protekloj deceniji bar je 6 časopisa – uglavnom iz oblasti medicine i zaštite životne sredine – tražilo izveštaje o neuspelim eksperimentima, studijama i kliničkim ispitivanjima. Obrazloženje je da „negativni” rezultati na kraju mogu da dovedu do pozitivnih ishoda.

Poslovni svet, pogotovo u dinamičnoj oblasti visoke tehnologije gde su prisutni brzi usponi i padovi, već razume značaj negativnih rezultata, ukoliko oni ne koštaju mnogo i ne dovode do katastrofalnih posledica. Da bi podstakla preduzetnički duh, banka „ABN AMRO” sa sedištem u Holandiji osnovala je Institut za brilijantne neuspehe. Farmaceutski gigant „Eli Lili end Kompani” pre dve decenije u čast podataka prikupljenih tokom testiranja lekova koji nisu delovali počeo je da održava „proslave usredsređene na istraživanje i razvoj” – proslave svojih neuspeha. (Oko 90 odsto svih takvih testiranja je neuspešno.) Neke fondacije su počele čak da traže stipendije za izveštaje o neuspešnim isto kao i o uspešnim pokušajima.

Lideri u poslovnom svetu često izvlače konkretne sitne pouke iz svojih neuspeha, ali izvlače i veću korist – iz sagledavanja šire slike. Jedna profesorka Harvardske poslovne škole bila je toliko inspirisana jednim antologijskim, ceo vek starim istraživačkim neuspehom da je napisala studiju o njemu – da bi svojim poslediplomcima ilustrovala liderske kvalitete. Istoričarka Nensi Koen misli da je priču o polarnom istraživaču Ernestu Šekltonu, rođenom u Irskoj, svojim studentima pričala bar stotinu puta. Njegova ekspedicija preko Antarktika (1914–1916) propala je kada je njegov brod „Endjurans” ostao zarobljen u ledu. Šeklton se sa istraživanja odmah usredsredio na to da sebi i svojoj posadi omogući siguran povratak kući.

„To je ogroman neuspeh iz istraživačke perspektive, zar ne?”, kaže Koenova. „Ali ova priča je delom inspirativna upravo zbog toga što govori o neuspehu. Živimo u eri korporativnih malverzacija u kome kompanije, kada od njih očekujemo da polože račune, kažu: ’Nismo mi krivi.’ Ali Šeklton je, bogami, odlučio da počisti za sobom. Preuzeo je odgovornost za ono što je sam zakuvao” i bezbedno vratio kući 27 članova svoje posade. „Bio je odličan krizni menadžer”, kaže Koenova. Kroz njegov primer njeni studenti „uče šta su istrajnost i fleksibilnost, kao i koliki je značaj malih stvari”. Ako bi primetio da bilo ko od njegovih ljudi posustaje, Šeklton bi se pobrinuo da svi dobiju šolju toplog mleka.

Istrajnost. Fleksibilnost. Prilagodljivost i kontrolisanje krizne situacije. Sve su to ključne teme u istraživanju, kao i u običnom životu. Pomaže i uvid u širu sliku: istraživači su skloni da posmatraju stvari dugoročno, svesni varljivosti uspeha i neuspeha. „Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste”, savetuje Kipling u svojoj pesmi „Ako”. „Tako i ja to shvatam”, kaže istraživač pećina Keni Brod. Mnoge njegove kolege nastradale su tokom dubokih zarona u tamu pećinskih lavirinata. „U ronjenju vam se može posrećiti. Imate tako sreće nekoliko puta i pomislite da ste mnogo vešti. Kada su u pitanju ekstremna istraživanja, uspeh od neuspeha deli veoma tanka linija.”

Ekspedicija balonom S. A. Andrea u to vreme je bila ekstremna i definitivno je propala, ali „u vazduhoplovstvu ne znaš dok ne probaš”, ističe UrbanVrukberg, istoričar nauke pri Univerzitetu Tromse u Norveškoj. Unapređena tehnologija je na kraju pomogla da se reše problemi letenja na Arktiku (prvi uspešan let na Severni pol dogodio se tri decenije nakon Andreovog pokušaja) i otvorila nebrojeno mnogo drugih vrata. Satelitski transmiteri, pouzdana komunikacija, napredak u meteorologiji i pomoć koju nam pružaju roboti – samo su neke od inovacija koje su pomerile granice istraživanja. Ali čak i Balard, čija su glavna otkrića potpomogli roboti, naglašava da tehnologija „ne čini baš sve mogućim”.

I dobro je što je tako. „Isključite li neizvesnost, isključili ste motivaciju”, kaže Atans. „U čovekovoj je prirodi da želi da proširi vidike. Nema nikakve magije u postizanju onoga što već znamo da možemo postići.”



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...