Geni kriju tajnu dugovečnosti

Naši geni kriju tajne za dugačak i zdrav život. Naučnici sada počinju da ih otkrivaju.

Geni kriju tajnu dugovečnosti Snimio: Fric Hofman

Jednog vedrog, prohladnog januarskog jutra, dok se sneg beleo na vrhovima udaljenih Aspromontskih planina, a pomorandže dozrevale na obližnjem drveću, Đuzepe Pasarino vozio je svoj srebrnosivi kombi vijugavim planinskim putem u unutrašnjosti Kalabrije, na krajnjem jugu Italije. Dok su grabili uzbrdo kroz voćnjake i maslinjake, Pasarino, genetičar sa Kalabrijskog univerziteta, ćaskao je sa svojim saputnikom, Mauricijom Berardelijem, gerijatrom. Zaputili su se u Molokio, selo karakteristično po tome što u njemu žive četiri stogodišnjaka – i četiri 99-godišnjaka – od ukupno 2.000 stanovnika.

Nedugo zatim sedeli su sa Salvatoreom Karuzom koji je grejao svoje kosti stare 106 godina pored rasplamtele vatre kamina u svom domu na obodu sela. Na lokalnom dijalektu poznat po nadimku Urađineri, ili „Računovođa”, Karuzo je spokojno čitao članak o smaku sveta u nekakvom jeftinom italijanskom tabloidu. Uramljeni primerak njegove krštenice sa datumom 2. novembar 1905. godine krasi zid iznad kamina.

Karuzo je naučnicima rekao da je dobrog zdravlja, pamćenje mu je zavidno očuvano. Seća se smrti svog oca 1913. godine, kad je bio dečak; seća se kako su mu majka i brat jedva ostali živi tokom pandemije gripa 1918/19. godine; seća se kako su ga otpustili iz vojske 1925. godine kad je pao i polomio nogu na dva mesta. Kad se Berardeli nagnuo ka Karuzu i pitao ga kako je uspeo da poživi toliko, stogodišnjak je uz vragolasti osmeh odgovorio: „No Bacco, no tabacco, no Venere” – „Bez pića, bez duvana, bez žena.”  Dodao je da je kao dete najčešće jeo smokve i pasulj, a crveno meso gotovo nikada.

Pasarino i Berardeli čuli su maltene istu priču od 103-godišnjeg Domenika Romea – koji je svoju ishranu opisao kao „poco, ma tutto” – „malo, ali od svega” – i od 104-godišnje Marije Roze Karuzo koja je, iako narušenog zdravlja, gostima otpevala živahnu verziju pesme posvećene lokalnom svecu.

Dok su se vozili nazad u laboratoriju u Kosenci, Berardeli je konstatovao da „svi kažu kako su uglavnom voleli da jedu voće i povrće”. „Jeste”, ironično je uzvratio Pasarino, „voleli su ga jer im je to bila jedina hrana koju su imali.”

Možda je oskudna ishrana manje bila stvar izbora, a više nužde i sile prilika u siromašnoj oblasti kakva je bila Kalabrija početkom XX veka, ali i višedecenijska naučna istraživanja niskokaloričnu ishranu dovodila su u vezu sa dugim životom. Međutim, u poslednje vreme ova teorija je poljuljana. Najnovije naučne studije obaraju tezu o vezi između manjka kalorija i dugovečnosti.

U svakom slučaju, Pasarina su više zanimali ti stogodišnjaci kao konkretne osobe nego šta su sve jeli tokom svog života. Na polju čiji istorijat vrvi od raznih preterivanja, nedokazanih tvrdnji i lažnih eliksira mladosti, današnji naučnici proučavaju dugovečnost koristeći preciznu genomsku tehnologiju, molekularne strukture i, što je najvažnije, podatke o malim, genetski izolovanim ljudskim zajednicama, da bi više saznali o tegobama poznog života i kako da se one izbegnu. Na Kalabriji, u Ekvadoru, na Havajima, čak i u Bronksu istraživanja ukazuju na molekularne i genetske putanje koje će jednom možda svima pomoći da u dobrom zdravlju dožive pozne godine.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...