-  

Članci

Bosanski derviši

Snimio: Davor Rostuhar
Snimio: Davor Rostuhar

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Nina Skorup i Davor Rostuhar

U srcu Bosne već šest vekova caruje sufizam, islamska duhovna nauka. Ali, današnji derviši više nisu odenuti u isposničke haljine i vunu. Oni su lekari, profesori, trgovci, umetnici, privrednici i porodični ljudi.

(Pogledajte foto-galeriju.)

Jesenji suton obgrlio je Sarajevo. Šejh Halil Hulusi Nakšibendi el Bosnevi, duhovni vodič nakšibendijske tekije na Mejtašu, sedeo je na južnoj tački tog derviškog hrama sjedinjenja i molitve srca, u smeru Meke. Pokrivena ženska lica provirivala su kroz porozne intarzije gornje etaže tekije, dok su muškarci u donjem delu, sedeći na tlu, tvorili dve-tri halke, kruga. Svetlo prostorije bilo je zagasito, ali toplo. Vladala je posvećena tišina koju je šejh Halil prekinuo uvodnim stihom zikra zatvorenih očiju. Zikr ili derviško obraćanje Bogu počelo je ritmičnim udarcima kuduma, bubnja jednog od derviša. Sveti stih Kurana „La ilahe ilallah“ zavladao je tiho, pa sve glasnije nemalim prostorom tekije. Propraćen gotovo jednoličnim ritmom i melodijom, stih se ponavljao sve glasnije, pretvarajući se i u nesvesno, zanosno gibanje torza. Žene su imale nežne izraze lica, zatvorene oči, pravile su tek neznatne pokrete tela, uz tiha izgovaranja, gotovo u sebi; dok su muškarci, usled zvučnih krešenda i stakata uzvika, dobijali zanosne grimase srčanih pevača. Sve snažnije udaranje u bubanj naizmenično ih je dizalo na kolena, kada bi se tela klimala napred-nazad, sve brže i brže, zabacujući glave čas u jednu, čas u drugu stranu. Disanje se ubrzavalo i postajalo sve glasnije kako je izgovaranje stiha bivalo snažnije, dok su lica, prekrivena znojem od dubokog unošenja u pokret, prelazila u nekontrolisane izraze kao da jauču. Njihova pažnja bila je usmerena samo na jedno. „Nema drugog Boga osim Alaha“, bila je poruka koja se prenosila s jezika na misli, iz srca u telo. Etrom je snažno titrala gotovo opipljiva mistična rezonanca posvećenosti i zanosne zaljubljenosti u derviškog Gospodara Sudbine. Upravo je zikr prvi stepen posvećenosti i odgovor na pitanje kako doći do mističnog znanja derviša,tajne koje je Alah smestio u njihova srca.

U srcu Bosne, zemlje koju svet najviše poznaje po nedavnoj ratnoj istoriji, šest vekova brižno caruje tessavvuf, islamska duhovna nauka, spoznajna disciplina koja se bavi najdubljim, suštinom. „Nema Boga osim Alaha, nema ničega osim Alaha, samo je Bog stvaran“, ponovio je šejh Halil nakon obreda. Njegovim učenicima čini se da je sve bilo jasno; naizgled blaženi, pročišćeni obredom, bosih nogu lagano su odšetali s tekijskih tepiha. Nama strancima sve je ostalo da visi u vazduhu, pomalo nejasno i tajanstveno. Šejh Halil poput brižnog domaćina trudio se da nam sve objasni. „Sufizam je nauka čiji je cilj čišćenje srca“, rekao je. „Derviši nastoje odvratiti srce od svega što nije Bog.“

„A šta je Bog“, upitali smo hrabro, na šta je jedan od derviša zagonetno, i naoko opijen snagom poezije, prozborio stihove Dželaludina Rumija iz trinaestog veka, najvećeg mističnog pesnika islama svih vremena, začetnika derviškog reda mevlevija, odnosno „vrtećih derviša“, koji se u svom zikru vrte oko vlastite ose, pri tom oponašajući sunce: „Otkad saznah za svet ljubavi, od čežnje mi duša gori. Potroših život, srce, potroših oči svoje jer mišljah da sluga i Gospodar su dvoje.

No sad saznah nešto suvog zlata vredno – gde ja videh dvoje, beše samo Jedno!“

O dervišima se ne zna mnogo. Neki misle da je reč o islamskim fanaticima i ekstremistima, a drugi da je reč o lutajućim isposnicima i asketаma oslikanim u romanima Meše Selimovića. Šejh Halil rekao nam je da ni u Bosni ljudi drugačije ne percipiraju derviše i sufizam. Ali, derviši nisu ljudi koje još uvek zamišljaju u isposničkim odorama i vuni, odakle naziv tessavvuf, sufizam, vuče etimološki koren. Oni nisu ljudi s trema džamije u Medini u sedmom veku, premda reč der znači vrata, a reč viš prag. Oni nisu ni prosjaci koji putuju bosanskim brdima u oskudnim karavanima i nisu ljudi koji su izabrali siromaštvo, askezu i meditaciju, odbacujući ovaj svet. Oni održavaju svoja tela u ovom svetu ne oslobađajući se potpuno ljudskih želja, obuzdavajući tek one koje su u suprotnosti s Božjim zakonom i onim što nalaže zdrav razum. Oni kroz sufijsku praksu, tradiciju islama, nastoje da dublje zarone u sopstveno nasleđe i tako oslobode svoja srca. Tog sutona oni su bili i mahom mladi ljudi savremene Bosne koji danju žive svoje živote dvadeset i prvog veka. Oni su lekari, profesori, trgovci, umetnici, privrednici i porodični ljudi, ali i istinski salici, duhovni putnici svojih života.

1 2 3 4 5 »
Inicijalizacija u toku...