-  

Članci

Atlantida na Dunavu: Kako je potonula Ada Kale?

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: Momir Turudić

Ada Kale je nestala 1970. godine. Tada su talasi reke pokrili ostrvo dugo 1750 metara, široko jedva pola kilometra, na kome se nakupilo legendi i istorije dovoljno za nekoliko svetova.

Ada Kale bilo je rečno ostrvo na Dunavu, poznato pod turskim imenom, pod kojim je i otišlo u istoriju. Nalazilo se četiri kilometra nizvodno od Tekije, na mestu gde Dunav naglo, pod skoro pravim uglom skreće ka Kladovu. Dugačko 1750 metara i široko jedva 500, vekovima je bilo strateško mesto oko koga su se otimali svi osvajači, jer onaj ko je kontrolisao ostrvo, kontrolisao je plovidbu donjim tokom Dunava.

Pogledajte i 7 zanimljivih činjenica o Dunavu

Najdužu borbu za kontrolu Ade Kale vodile su Turska i Austrija i ona je trajala više od 500 godina. Menjalo se i ime ostrva. Dugo vremena zvalo se Sa’an, a poreklo tog naziva se gubi negde u mraku istorije. Kasnije je bilo poznato i kao Karolina, po austrijskoj tvrđavi, Nova Oršava, po gradu Oršavi na rumunskoj obali, Ada-i Kebir (Veliko ostrvo), na mešavini arapskog, persijskog i turskog. Ime Ada Kale (na turskom Ostrvo tvrđava), pod kojim je i potonulo u Dunav, dobilo je nakon izgradnje velike tvrđave.

Foto: Profimedia

Utvrđenja je na njemu bilo i ranije, još od Rimljana, ali su tu poslednju, najveću tvrđavu počeli da grade Austrijanci 1689. godine, da bi svoj konačan oblik dobila 1717. Feliks Kanic zabeležio je da je ostrvo imalo "kasarnu, bolnicu, crkvu i jedan tunel ispod Dunava prema srpskoj obali, koji je vodio do obalskog utvrđenja, nazvanog Fort Elizabet po austrijskoj carici".

Saznajte i Kako je srpski narod zaista živeo pod osmanskom okupacijom?

Prvi posao koji je svaki pobednik obavljao bilo je obeležavanje teritorije bogomoljom. Kada su Turci 1738. osvojili Adu Kale, od zgrade austrijske vojne komande napravili su džamiju. Austrijanci su Adu ponovo zauzeli u proleće 1790. i pretvorili džamiju u franjevački manastir, ali posle samo godinu dana mirovnim sporazumom je Ada Kale vraćena Turcima, koji su manastir rutinski preobratili u džamiju. No, uzaludan je bio trud obe strane da ostrvu daju samo jedan, sopstveni pečat.

Posle završetka Prvog svetskog rata, stanovnici su odlučili da se pripoje Rumuniji. U miru, počelo je zlatno doba Ade Kale.

Bazar na Adi Kale, Foto: Profimedia

Ostrvo je bilo nalik zaboravljenom delu Turske u Evropi, ali nisu ga naseljavali samo Turci. U dokumentarnom filmu reditelja Ismeta Arasana Priče sa Ade Kale, preživeli stanovnici ostrva rasejani po Turskoj sećaju se da je bilo ljudi koji su dolazili odasvud, neki i kao izgnanici, begunci, avanturisti, raznih vera i nacija. Pričaju da su živeli zajedno, mešali se, nije bilo neobično da Jevrejku sahrani imam, muslimana pravoslavni sveštenik. Svi su praznovali Hidrelez (Đurđevdan), bili kao jedna porodica, uzajamno se poštovali, zajednička im je bila i odeća, uglavnom tradicionalna turska. Pilo se svako veče, najčešće domaća dudova rakija, na spavanje se odlazilo otključanih vrata, ne pamti se kada je zabeležena krađa ili svađa.

Pogledajte i Jatagan mala: "Divlje" beogradsko naselje u kojem su se ljudi drugačije radovali i tugovali

Desetine hiljada turista dolazilo je svake godine da obiđe uske, kaldrmisane uličice, uživa u ratluku sa lešnicima, džemu od smokava i ruža, alvi, nargilama.

Foto: Profimedia

Na skupu u džamiji, imam Redžep hodža je 1963. godine prvi put pročitao obaveštenje da će Rumunija i Jugoslavija graditi veliku branu Đerdap, i da će ostrvo biti potopljeno. Postojao je plan da se stanovništvo, kompletna tvrđava i veći deo objekata presele na ostrvo Šimijan (nekadašnja Ada Gubavac). Šimijan leži 18 kilometara nizvodno, u blizini Turnu Severina i mesta gde je, pre skoro dva milenijuma, genijalni graditelj Apolodor iz Damaska za rimskog cara Trajana izgradio most preko Dunava.

Pogledajte i Ukrotiteljka dunavskih virova: Hidroelektrana Đerdap

Foto: Profimedia

Rumunski dokumentarni film Poslednje proleće na Adi Kale iz 1968. godine pokazuje kako su, kamen po kamen, delovi tvrđave obeležavani i vađeni da bi bili preneti na Šimijan. Veliki deo tvrđave jeste ponovo podignut na Šimijanu, ali ljudi nisu otišli. Možda zato što je Rumunija zaključila da bi čitav poduhvat bio preskup, možda zato što je premijer Turske Sulejman Demirel stanovnicima rekao, prilikom posete Rumuniji 1967, da su im vrata Turske otvorena, a možda i zato što im je bilo nezamislivo da voljeno ostrvo zamene nekim drugim.

Pogledajte i Đerdapska klisura, mesto gde je rođena civilizacija

Ljudima sa Ade Kale je bilo ponuđeno da se isele u Rumuniju, Tursku ili Jugoslaviju. Od oko 600 duša, 70 porodica je otišlo u Tursku, nekoliko je izabralo Jugoslaviju.

Od stanovnika ostrva koji su izabrali Rumuniju, najviše ih je otišlo u Konstancu, Turnu Severin, Oršavu. U džamiju u Konstanci prenet je tepih iz džamije na Adi Kale, poklon sultana Abdula Hamida II, dug petnaest i širok devet metara. Porodice su se cepale, jedni su odlazili na jednu, drugi na drugu stranu. Gde god da su otišli, odneli su priče o nestalom raju i tugu za izgubljenom postojbinom.

Izvor: Klub putnika

*Tekst je nastao u okviru onlajn projekta "Istorija u reci. Reke kao evropska mesta sećanja"Nemačke savezne centrale za političko obrazovanje. Preuzet je uz dozvolu redakcije Vremena.

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.