Dronovi stižu kući

Bespilotne letelice pokazale su svoju efikasnost protiv Al Kaide. Sada su spremne da polete američkim nebom. Mogu da se koriste za granično patroliranje, praćenje kriminalaca, zaprašivanje useva. A možda i za nadgledanje stanovništva?

Dronovi stižu kući Sninio: Džo Meknali

Pored jedne njive sa suvom lucerkom, izvan mesta Grend Džankšn u Koloradu pomoćnik šerifa Derek Džonson, snažan momak ošišane glave, čkilji u malu crnu tačku na blistavom, magličastom nebu. To nije ni lešinar ni vrana, već Soko (Falkon) – nova vrsta letelice bez posade, ili drona, i Džonson upravlja njome. Šerifova kancelarija ovde u okrugu Mesa, visoravni sa farmama i rančevima okruženoj beličastim planinama, testira Sokolov potencijal za nalaženje zalutalih planinara i kriminalaca u bekstvu. Laptop na stolu ispred Džonsona prikazuje titrave slike obližnjeg auto-puta.

Iza Džonsona stoji i posmatra ga kako prati Sokola njegov konstruktor Kris Majzer. Kockaste brade, prekrštenih ruku, s naočarima za sunce na vrhu obrijane glave, Majzer je bivši vazduhoplovni kapetan koji je radio na vojnim bespilotnim letelicama do 2007. godine kada je otišao i osnovao sopstvenu kompaniju u Aurori, u državi Kolorado. Soko ima raspon krila od dva i po metra, ali je težak svega četiri kilograma. Pokreće ga elektromotor, a nosi dve obrtne kamere, običnu i infracrvenu, i autopilota kojim upravlja GPS. Dovoljno sofisticiran da može da se izvozi bez dozvole američke vlade, Soko se teško može uporediti, kaže Majzer, sa Gavranom (Rejven), vojnim dronom koji se ručno lansira, ali je mnogo jeftiniji. On planira da proda dva drona i dodatnu opremu po ceni, recimo, jednog policijskog auta.

Pogledajte galeriju

Zakon koji je potpisao predsednik Barak Obama u februaru 2012. godine nalaže Saveznoj vazduhoplovnoj administraciji (FAA) da američki vazdušni prostor 30. septembra 2015. godine bude širom otvoren za dronove. Za sada okrug Mesa sa svojim praznim nebom jedna je od retkih jurisdikcija sa dozvolom FAA za korišćenje. Šerifova kancelarija poseduje Draganflajer, dron helikoptera širok jedan metar koji u vazduhu može da ostane svega 20 minuta.

Soko može da leti ceo sat i lak je za upravljanje. "Samo mu ubacite koordinate i on leti sam", kaže Bendžamin Miler, koji rukovodi programom za bespilotne letelice u šerifovoj kancelariji. Za navigaciju Džonson na laptopu samo ukuca određenu visinu i brzinu i na digitalnoj mapi klikne na cilj. Autopilot obavi sve ostalo. Da biste lansirali Sokola, jednostavno ga zavrljačite u vazduh. Propeleri počnu da se vrte tek kad letelica poleti, tako da nema bojazni da će vam poseći ruku dok ga bacate.

Nad poljem lucerke širi se smrad iz obližnje fabrike za preradu živinskog mesa. "Hajde sada, reci mu da sleti", kaže Majzer Džonsonu. Pošto pomoćnik šerifa klikne na laptop, Soko se spušta niže, otvara narandžasti neonski padobran i lagano se spušta na zemlju na svega nekoliko metara od mesta na koje je Džonson kliknuo. "Gavran to ne može", kaže ponosno Majzer.

Potomci 9. 11.

Pre 12 godina za bespilotne letelice zanimale su se samo dve grupe ljudi. U prvu su spadali modelari, ljudi koji su iz hobija upravljali minijaturnim avionima i helikopterima. Druga je bila vojska, koja je vršila misije osmatranja bespilotnim letelicama kao što je Predator.

A onda se dogodio 9. septembar, nakon čega je usledila invazija Sjedinjenih Država na Avganistan i Irak i dronovi su ubrzo postali značajno oruđe američkih oružanih snaga. Pentagon je naoružao Predatora i Ripera, još jedan veći osmatrački bespilotni avion sa projektilima, tako da njihovi operateri, dok sede u kancelarijama u Nevadi ili Njujorku, mogu pored špijuniranja i da uništavaju mete koje su hiljadama kilometara daleko. Avio-firme su odmah krenule u serijsku proizvodnju mnoštva manjih dronova sa inteligentnijim kompjuterskim čipovima i osetljivim senzorima – kamerama, ali i instrumentima za merenje hemikalija u vazduhu, patogena i radioaktivnih materijala.

Sjedinjene Države sada imaju više od 11.000 vojnih dronova, dok ih je još koliko 2002. godine bilo manje od 200. Oni izvode širok spektar zadataka, pri čemu štede i novac i američke živote. Za nekih dvadesetak godina mogli bi da zamene većinu vojnih vazduhoplova sa posadama, kaže Džon Pajk, stručnjak za odbranu u GlobalSecurity.org. Pajk smatra da će F-35 Lajtning II, koji je sada u razvoju u Lokid Martinu, možda biti "poslednji lovac sa sedištem na katapultiranje i da će možda i sam biti pretvoren u dron".

Najmanje još 50 drugih zemalja ima dronove, a neke od njih, kao, na primer, Kina, Izrael i Iran, imaju i svoje proizvođače. Avio-firme, kao i univerzitetski i državni istraživači, pripremaju gomilu dronova sledeće generacije, čija će se veličina kretati od robotskih moljaca i kolibrija do Boingovog Fantomskog oka, gorostasa punjenog hidrogenom i sa rasponom krila od 45 metara, koji može da kruži na visini od 20.000 metara do četiri dana. 

Više od hiljadu kompanija, od sitnih početnika kao što je Majzer do velikih vojnih kompanija, sada su u biznisu sa dronovima, a neki pokušavaju da usmere dronove i u civilni svet. Predatori već pomažu graničnim vlastima da otkrivaju krijumčare i ilegalne useljenike u Sjedinjene Države. Nasa koristi Global Hoks za prikupljanje atmosferskih podataka i praćenje uragana. Dronovi pomažu naučnicima u praćenju aktivnosti vulkana na Kostariki, na arheološkim nalazištima u Rusiji i Peruu, i praćenju poplava u Severnoj Dakoti.

Do sada je svega desetak policijskih odelenja, uključujući ona u Majamiju i Sijetlu, podnelo molbe kod FAA za dozvolu da upravljaju dronovima. Ali zagovornici dronova, koji zapravo više vole izraz UAV (Unmanned Aerial Vehicle – ’vazdušno vozilo bez posade’), tvrde da su svih 18.000 agencija za red i zakon u Sjedinjenim Državama potencijalne mušterije. Oni se nadaju da će UAV-i uskoro postati neophodni i u poljoprivredi (provera i prskanje useva, nalaženje izgubljene stoke), novinarstvu (osmatranje javnih događaja ili dvorišta poznatih ličnosti), vremenskoj prognozi i kontroli saobraćaja. "Mogućnosti su beskonačne, kao i samo nebo", kaže Bil Bordžija, inženjer u Lokid Martinu. "Kad se UAV-i jednom budu našli u rukama potencijalnih korisnika, ovi će da smisle gomilu novih primena."

Najveća prepreka, kažu zagovornici, jesu sadašnji FAA propisi koji strogo ograničavaju upotrebu dronova privatnim kompanijama i vladinim agencijama (ali ne i individualnim hobistima). Čak i ako ima FAA dozvolu, operater ne sme da leti iznad 120 metara ili blizu aerodroma i drugih zona sa gustim vazdušnim saobraćajem, i mora sve vreme da održava vizuelni kontakt sa dronom. Ipak, možda će se sve to promeniti sa novim zakonom koji će omogućiti "bezbednu integraciju" UAV-a u vazdušni prostor  Sjedinjenih Država.

Kad bi FAA ublažio propise, kaže Mark Braun, civilno tržište za dronove – naročito male, jeftine, taktičke dronove – ubrzo bi znatno premašilo zarade od vojnog tržišta, koje je u 2011. godine donelo više od tri milijarde dolara. Braun, bivši astronaut koji sada radi kao kosmički konsultant u Dejtonu, u Ohajo, pomaže u povezivanju proizvođača dronova i potencijalnih mušterija. Uspeh vojnih UAV-a, kaže on, otvorio je "apetit za još, još, još!" Braunova pauerpoint prezentacija zove se "Na pragu sna".

NASTAVAK NA SLEDEĆOJ STRANI



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.