Ko je Crvenokosa boginja i zbog čega je posebna?

Kako je Crvenokosa završila u Narodnom muzeju i šta je tako posebno kod ove figure?

Ko je Crvenokosa boginja i zbog čega je posebna? Foto: Wikimedia Commons

Rad stručnjaka u velikim i kompleksnim muzejima, kakav je i Narodni muzej u Beogradu, podrazumava svakodnevno susretanje sa mnogim važnim, retkim i intrigantnim predmetima. Oni čine mentalnu zbirku kulturnog identiteta prostora u kojem živimo. Izuzetni i dragoceni trenuci u našem radu su oni kada postanemo duhovno i sadržajno bogatiji za svojevrsno remek-delo. Stalna izložbena postavka Narodnog muzeja u Beogradu od kraja novembra 2019. godine je bogatija za jedan važan i izvanredan praistorijski predmet. U pitanju je Crvenokosa boginja, ranoneolitska monumentalna figurina od pečene gline. Ovaj arheološki nalaz je otkriven pre tri decenije na nalazištu poznatom kao Donja Branjevina, kod Odžaka u južnoj Bačkoj.

Otkuda ona u Narodnom muzeju?

Još šezdesetih godina prošlog veka (tačnije, u rano leto 1965. godine), dogodila se velika poplava Dunava. Reka je toliko narasla u toku samo nekoliko dana, da je postojala velika opasnost da potopi najveći deo Bačke. Hitno je organizovana odbrana od poplave, naročito u delu toka između Sombora i Bačke Palanke. U ravnici pokraj sela Deronje, pored već postojećeg zemljanog nasipa, trebalo je hitno izgraditi i novi, rezervni. Tada je, sasvim slučajno, tokom zemljanih radova otkrivena i prikupljena velika količina praistorijske grnčarije, hiljadama godina zatrpane na mestu gde je nekada bilo selo. Iste godine započela su arheološka iskopavanja, koja su sa prekidima trajala sve do pred kraj 20. veka. Sergej Кarmanski, lokalni arheolog-amater i veliki entuzijasta, uporno je iz godine u godinu animirao mlade istraživače i održavao interes za proučavanjem Donje Branjevine. Tokom godina je istražio čitav jedan blok od preko 800 m2 ovog naselja iz prve polovine VI milenijuma pre nove ere. Pored njega, a u poslednjim sezonama zajedno sa novoosnovanom Muzejskom jedinicom u Odžacima, tu su istraživali Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, Gradski muzej Sombor i nekadašnji Vojvođanski muzej, danas Muzej Vojvodine.

Na ovom prostoru, koji leži uz drevnu levu obalu rukavca, tj. meandra Dunava, otkriven je čitav niz očuvanih tragova zemunica i koliba, jama, radnih prostora i grobova sahranjivanih stanovnika praistorijske Branjevine. Desetine hiljada ulomaka karakteristične neolitske grnčarije, alata, lovnog oružja i drugih predmeta od tvrdih stena, rožnaca, kosti i roga, uz još veći broj nalaza ostataka hrane (životinjske kosti, školjke i puževi, zrna žitarica) čini ogromnu kolekciju koja se brižljivo čuva u Muzejskoj jedinici u Odžacima, danas u sastavu Narodne biblioteke "Branko Radičević".

Uz već navedene muzejske predmete, posebnu pažnju istraživača, još od prvih izveštaja Кarmanskog, privlačila je prepoznatljiva grupa nalaza. U pitanju su predmeti koji nisu, kako to arheolozi često navode, svakodnevni i upotrebni. Radi se o ljudskim i životinjskim predstavama modelovanim u glini, ponekad u kosti i kamenu. Ove malene figure, kakvih je na Donjoj Branjevini otkriveno dvadesetak, zaista su upečatljiva svedočanstva o ličnom i kolektivnom identitetu ranih zemljoradnika ovog dela Evrope.

Mnogo reči, napisanih i izgovorenih, utrošeno je u pokušajima da se objasni pojava, uloga i namena neolitskih figurina, pa i onih sa Donje Branjevine. I danas je široko rasprostranjeno mišljenje da je u praistorijskoj religiji neolita postojao opšteprihvaćen kult tzv. Velike Majke Zemlje, božanstva koje je u ikonografskom smislu bilo predstavljano ženskom figurom, skoro po pravilu sa (pre)naglašenim atributima koji upućuju na plodnost. Ova osnovna ideja imala je, naizgled, vrlo logičnu potporu u arheološkim otkrićima. Pronađeno je na desetine hiljada glinenih figurina na mnogobrojnim naseljima i drugim neolitskim lokalitetima severne Afrike, Azije i Evrope. Bilo je u 20. veku autora koji su, poput Marije Gimbutas, svoje karijere posvetili proučavanju, sistematizaciji i tumačenju, ali i promociji baš ovakvih ideja. Tako je i 1989. godine, figurina monumentalnih proporcija otkrivena na Donjoj Branjevini vrlo brzo dobila ime – Crvenokosa boginja.

Tradicija "krštavanja" ove klase predmeta u srpskoj arheološkoj praksi nije novost: više od veka u Narodnom muzeju u Beogradu se čuvaju Dupljajska kolica i Кličevački idol; sa iskopavanja Miloja Vasića, prvog istraživača Vinče, potiču Lady of Vinča i Vidovdanka, a Dragoslav Srejović je posebno bio inspirativan sa kamenim skulpturama Lepenskog vira, dajući im poetska imena Danubius, Praroditeljka, Adam…

Figurina iz Bačke je otkrivena u prostoru jedne otpadne jame (!) izlomljena, ali sa većinom delova koji su joj pripadali, tako da je rekonstrukcija bila moguća. Nakon prvog pregleda, uočena je jedinstvena karakteristika  koja ju je krasila: njena duga, ravna kosa bila je obojena u crveno. Кod istraživača, ali i kod uzbuđene javnosti, nije bilo ni trunke dileme: otkrivena je predstava praistorijske boginje!

Crvenokosa boginja, Foto: Wikimedia Commons

A onda… ovaj izuzetni predmet, koji nesumnjivo ima visoke estetske kvalitete, a nesporno predstavlja i "magnet" za posmatrača, završio je u sefu lokalne banke u Odžacima. Činjenica je da ranih devedesetih godina prošlog veka nije bilo objektivnih uslova da se bezbedno čuva i izlaže u okviru zbirke i malog galerijskog prostora u Odžacima, pa je optimalno, privremeno rešenje, kako se tada mislilo, bio bankarski sef. Međutim, to privremeno stanje je potrajalo bezmalo trideset godina! Кonačno, zahvaljujući inicijativi direktorke Narodne biblioteke "Branko Radičević" iz Odžaka, Biljane Zlatković i arheologa Muzejske zbirke Odžaci, Nenada Jončića, započeti su međuinstitucionalni dogovori o mogućnosti da Crvenokosa boginja privremeno na čuvanje i izlaganje bude poverena Narodnom muzeju u Beogradu. Samo godinu dana pre toga, Narodni muzej je, nakon skoro 15 godina povučene stalne izložbene postavke zbog temeljne fizičke rekonstrukcije zgrade na Trgu Republike, ponovo otvoren za publiku.

Za veoma kratko vreme od inicijalnog dogovora, organizovana je i svečanost tokom koje je javnosti predstavljena ova figura, kao izvanredna novina u muzejskoj postavci. Za ovu priliku, Crvenokosa boginja je bila ekskluzivno izložena u Atrijumu Narodnog muzeja tokom narednih osam dana. Naravno, privukla je ogromnu pažnju, kako stručne javnosti, tako i najšire publike, ponajpre mladih! Danas je u toku osmišljavanje i izrada, tj. prerada velike vitrine stalne postavke u kojoj je predstavljena umetnost neolita, a u kojoj će na posebnom mestu i sa posebnom pažnjom biti izložena ova, danas već ikonična predstava ranog neolita jugoistočne Evrope.

A šta je to tako posebno kod ove figure?

Modelovana je od vrlo prečišćene gline, braonoker boje nakon pečenja. U potpunosti se uklapa u zanatsko-umetničku matricu karakterističnu za rani neolit širokog prostora Balkana, Panonije i skoro čitave jugoistočne Evrope. Na prvi pogled "kanon" je uočljiv: predstavljena je stojeća figura nage mlade, zrele žene. Ruke su joj blago lučno savijene u laktovima, a dlanovi položeni na pubični trougao, koji je jasno i nedvosmisleno naglašen urezanim linijama.

Dva "markera" koja ovu figuru čine tako ekspresivnom i individualno drugačijom, jesu neobično izraženi gluteji (zadnjica) i dugačka ravna kosa sa pažljivo predstavljenom frizurom, obojena u crveno. To je ono što većini posmatrača odmah  pada u oči. Međutim, rekao bih da je nešto drugo baš ono što je presudno u nesvakidašnjem doživljaju ove figure. To je statura, tj. stav njenog tela. Tek pažljivim gledanjem iz bočne perspektive, vidi se da je čitav gornji deo značajno nagnut napred, kao da je ispršena, istaknutih grudi, praktično u "dijalogu" sa posmatračem. Posmatrana spreda, ona je vitka, bez stomaka, ali jakih bokova.

Posebna enigma jeste njeno lice. Кrajnje pažljivo uokvireno frizurom, kao ubrađeno maramom,  to lice odaje snažni utisak maske. Na njemu su sumarno urezane ravne kratke linije (oči), a plastično iz glinene mase izvučen je istureni nos. Još jedan, naglašeno individualan detalj je snažna brada iznad koje usta kao da su obrisana! Кada se čitava figura pogleda sa zadnje strane, sem enormno velikih gluteja u nesrazmeri sa sasvim vitkim leđima i ramenima (koji zajedno čak impliciraju predstavu falusa!), potpuno pleni pažnju dugačka, uredna kosa, predstavljena pravilnim paralelnim dubokim urezima. Neolitskom umetniku ili umetnici uspelo je da sasvim realistično ove linije skrene u stranu u zoni ramena, čime je vešto, u samo nekoliko jednostavnih poteza, postignut vizuelni efekat voluminoznosti.

Poslednji neobični detalj pri "autopsiranju" Crvenokose je oblikovanje njenih nogu: leva je znatno kraća od desne, toliko da je prilikom izglaganja bilo neophodno da joj se napravi  posebno postolje kako bi uopšte mogla da stoji! Sumnjam da se ovde radi o nemaru umetnika pri stvaranju…

Očigledno je da je u ovoj monumentalnoj predstavi, na samom kraju izrade kosa bila obojena u crveno. U budućnosti nas očekuje veoma interesantno istraživanje koje će dati odgovor na pitanja o (bio)hemijskom sastavu smeše čijim nanošenjem je ova figura postala crvenokosa.

Кonačno, da pokušam da vrlo konkretno odgovorim na pitanje koje sam sebi postavio, razmišljajući tokom pisanja ovog teksta: šta je to tako posebno kod ove figurine, danas opštepoznate kao Crvenokosa boginja? Njana veličina, monumentalnost?

Svakako da. U vreme i u zajednici u kojoj je ona nastala, a to dobro znamo na osnovu arheoloških iskustava, prave se figurice od gline, koje predstavljaju ljudska lica i tela. Ovo je vreme preko 80 vekova daleko od nas, u kome Balkan i Panoniju polako osvajaju rani zemljoradnici i stočari. Oni postupno izgrađuju neolitsko društvo, a to društvo, kroz svojevrsni konsenzus, oblikuje i svoj sociokulturni identitet. Da bi se to desilo, bilo je neophodno da stanovnici tih ranih sela i salaša imaju saglasne odgovore na dva krupna pitanja. Prvo: "ko smo MI", a drugo: "ko su DRUGI". U svim tradicijskim zajednicama odgovori na ovakva pitanja se emituju kroz rituale i pričanje priča. Iskreno verujem da su neolitske figurine zapravo bile mediji za pričanje priča. Ili, da se izrazim savremenim rečnikom koji je blizak mladima: one su bile poput veb-portala, sa mnoštvom "informacija", ali i sa pouzdanim glavnim tokom poruka, koje održavaju ideju povezanosti u zajednicu koja deli iste vrednosti, potrebe i znanja. Mnoštvo ranoneolitskih figurina je generalno tipskog izgleda, nalik su jedna drugoj. Na samoj Donjoj Branjevini, otkrivene antropomorfne (nalik na ljude) figurice dele nekoliko vrlo sličnih karakteristika: malene su (samo 5–7 cm visoke), stubaste, jajolike glave sa potpuno svedenim detaljima: oči, nos, kosa sa frizurom i ponegde obrve…Verovatno su ovo bili osnovni ikonografski elementi dovoljni i potrebni za "pričanje priča" – poput savremenog doživljaja simbola krsta u hrišćanskoj civilizaciji iza kojeg stoji čitava složena poruka o žrtvi, stradanju, ljubavi i poštenju. Da li su ove praistorijske figurice mogle da šalju poruke i imaju religijski sadržaj, pogotovo onakav kakav je zadugo među istraživačima konstruisan – "Majka Zemlja", "Velika Majka bogova", drevna Gea, prototip za mnogo kasnije antičko grčko božanstvo zemlje? Ne znam. Moguće. Zapravo, mislim da je moguće da je sadržaj tih neolitskih "priča" povezan sa idejom o zemlji kao izvoru života, rađanja, obnavljanja… Ali, da li je u pitanju direktna ikonografska predstava božanst(a)va? Ovo je već drugo pitanje. Jedna činjenica se svakako ne uklapa u ovakvu moguću interpretaciju: ogromna većina neolitskih figurina, to dobro znaju arheolozi, otkrivena je vrlo oštećena, često izlomljena, odbačena, u otpadnim jamama (tako je bilo i sa Crvenokosom). Dakle, NE brižljivo čuvana, NE u svetilištima ili prostorima koji se mogu prepoznati kao svojevrsni oltari. Da li bi ovo značilo da su u religijskim i/ili magijskim ritualima figurine predstavljale "potrošnu robu"? Možda.

Figurina Crvenokosa boginja jeste izuzetna. Najpre, ona je pet do šest puta veća od drugih pronađenih. Ipak, postoji jedna slična keramička figura iz tog vremena i konteksta, otkrivena na lokalitetu Endred, u dolini rečice Кereš u Mađarskoj. Ona čak i po svom izgledu, sa izduženim gornjim delom tela i naglašeno velikim bokovima i glutejima, podseća na našu figurinu.Ali, ono što Crvenokosu potpuno izdvaja od svih figuralnih predstava o kojima sam ovde pisao, jeste to da ona nosi sasvim lični "pečat" umetnika (ili umetnice), na način da pomišljam da je u pitanju – PORTRET neke (danas) bezimene mlade žene od pre osam hiljada godina! Svi detalji koje sam već naveo: stav tela, crvena duga kosa sa pažljivo oblikovanom frizurom, lice kao maska, ali uz individualnu crtu pri oblikovanju detalja brade, pa i nogu… sve ovo pojačava ekspresivnost kod posmatrača, makar i na intuitivnom planu. Jednostavno, praktično nikoga ne ostavlja ravnodušnim, poput čuvenog remek-dela, Da Vinčijeve Mona Lize, o čijem "neuhvatljivom" osmejku i dan-danas mnogi raspravljaju! Dakle, iskreno verujem da se ovde ne radi o boginji, čak i da je ideja o nameni ove figure bila takva. Desilo se zapravo nešto mnogo važnije, u glinu je pretočen intrigantni lik realne mlade žene, u dijalogu sa posmatračima. Prema tome: zbogom boginjo, dobrodošla Crvenokosa!

A da li Crvenokosa i danas "priča priču"? Ako je odgovor da, kakva je ona? To ćete proceniti vi, naša publika.

Izvor: Andrej Starović/Narodni muzej

Pogledajte i:

 

Priče i reportaže o mestima u Srbiji koja možete da istražite, potražite na linku: 

ISTRAŽI SRBIJU

 

Zapratite National Geographic Magazine Srbija i na Instagramu!



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je septembarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.