Kad kuvanje ubija

Oko tri milijarde ljudi širom sveta kuva na otvorenom ili jedva pokrivenom ognjištu. Zdravstvene i ekološke posledice mogu da budu razarajuće, naročito po zdravlje žena i male dece.

Kad kuvanje ubija Foto: Barna Tanko/ Shutterstock

Na uskršnje jutro, u gradiću San Antonio Aguas Kalijentes u centralnoh Gvatemali, Elbija perez i njena sestra, čerke i 18-mesečni unuk okupljeni su oko kuhinjskog stola. Na stolu veliki lonac pun tamalesa, začinjenog mesa i kukuruznog brašna umotanog u list banane, čeka da bude skuvan na pari. Prostoriju ispunjava razgovor, smeh i dim - koji izaziva peckanje očiju, suze i jak, škripav kašalj.

Problem nije u tome da ovoj porodici nedostaje funkcionalni šporet. U stvari, u ovoj kuhinji sa zidovima od aluminijumskih letvica - koja predstavlja deo zajedničkog smeštaja za 45 članova šire porodice - ima tri šporeta. Ali rešo na plin s dve ringle ostao je bez goriva, a porodica Perez nema novca da napuni plinsku bocu. Njihova efikasna bubnjara, betonski cilindar visok do kolena koji im je poklonila jedna međunarodna humanitarna grupa, premala je da bi na nju mogao da se stavi lonac sa tamalesom. Stoga je Perezova, kao što i inače čini otprilike jednom mesečno, naložila staru peć na drva, ruinu od opeke iz koje dim ide direktno u kuhinju. Svi primećuju dim, ali to je več poznata muka - a mala u poređenju sa svakodnevnim izazovima obezbeđivanja hrane i goriva.

Oko tri milijarde ljudi širom sveta kuva svoju hranu i zagreva svoje domove pomoću otvorenog ili jedva pokrivenog ognjišta, i dok se dim brzo raspršuje, akumulirana šteta koju stvara je velika. Uobičajeno kuvanje na vatri proizvodi po satu dim koji stvara 400 cigareta. U zemljama u razvoju zdravstveni problemi od udisanja dima predstavljaju značajan uzrok smrtnosti kod dece stare do pet godina i žena. Da bi naložile vatru, provodice provode 20 i više sati nedeljno u skupljanju drva.

“Prva stvar koju smo svakog jutra gutali bio je dim”, priseća se Marko Tulio Gvera, koji je odrastao u ruralnom području istolne Gvatemale i čiji se brat kao dete gadno opekao na porodičnom ognjištu.

Kućna ognjišta takođe podstiču krčenje šuma jer se stabla seku radi ogreva. A ona su i glavni izvor crnog ugljenika - sastojka čađi koji apsorbuje sunčevu svetlost i doprinosi klimatskim promenama.

Posle velikog zemljotresa koji je 1970-ih pogodio Gvatemalu, stigle su međunarodne humanitarne grupe koje su se na licu mesta upoznale sa štetom koju stvara kuvanje na otvorenoj vatri. Od tada široka mreža inžinjera i filantropa izmišlja i distribuira po zemljama u razvoju na stotine vrsta poboljšanih šporeta, od minijaturnih plinskih kuvala za kampovanje do masivnih šporeta na drva. Gvera danas poseduje jednu fabriku u centralnoj Gvatemali koja proizvodi osam tipova poboljšanih šporeta.

Šporete je, ipak, lakše menjati od ljudskih navika. Da bi domaćinstvo u potpunosti prihvatilo novi rešo, i rešo i gorivo za njega moraju da budu dostupni, pristupačni i laki za upotrebu - što su ciljevi koje nije lako istovremeno postići. A tu je i nezadovoljstvo onih na čijem novom rešou hrana nije ukusna kao što je bila. Ekspedita Ramirez Marokin, gvatemalska babica koja radi s jednim međunarodnim timom istraživača ekološkog zdravlja, primećuje da kda je reč o bezbednijim načinima kuvanja, obično su kritički nastrojene svekrve te koje predstavljaju najveću prepreku promenama.

S vremenom će, ipak, čak i svekrve prihvatiti nove načine. U visoravnima zapadne Gvatemale gde Ramirezova radi, prababa Euhenija Velaskez Orosko priseća se vremena kada je u njeno domaćinstvo uveden šporet s dimnjakom umesto otvorenog ognjišta. Nedostajala joj je direktna toplota tokom hladnih jutara, ali se privikla na promenu. Sada žena njenog unuka uči da koristi plinski rešo. “Dajte mi još pet godina”, kaže Velaskezova uz osmeh, “i moda ću se i na to navići”.

Reportaža je objavljena u magazinu Nationa Geographic Srbija u septembru 2017. godine.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...