U dolini jeze: Đia Đia, prvi interaktivni robot

Ljudima se generalno dopadaju neživi objekti u kojima mogu prepoznati ljudske karakteristike, međutim ta dopadljivosti u jednom trenutku naglo prerasta u potpunu odbojnost

U dolini jeze: Đia Đia, prvi interaktivni robot Foto: Printscreen

Đia Đia je brineta, raskošne duge kose, blistavog tena i odmerenog držanja. Obišla je celu planetu, često noseći tradicionalnu nošnju iz rodne Kine na javnim nastupima. Mediji je opisuju kao boginju. Đia Đia nije glumica ni političarka – ona čak nije ni živa. Đia Đia je robot koji je po izgledu najsličniji homo sapiensu u istoriji robotike, ali joj nešto ipak nedostaje.

Nije strašno što se Đia Đia zbunila prilikom poslednjeg intervjua koji je dala na engleskom i pokazala da ne uspeva da vodi čak ni svakodnevni razgovor. Imajući u vidu koliko brzo napreduje razvoj veštačke inteligencije, njeni tvorci će u narednih nekoliko godina, ako ništa drugo, poboljšati njen vokabular i sposobnost razumevanja kompleksnijih tema za razgovor.

Upoznajte Marka, prvog srpskog robota koji će pomagati deci sa problemima u razvoju

Morijeva pretpostavka

Ono što joj zaista nedostaje, teško je opisati rečima. Osećanje koje u ljudima budi boginja među robotima, najbolje opisuje termin koji je ovim povodom prvi skovao japanski robotičar Masahiro Mori pre više od 40 godina: dolina jeze.

Mori, koji ove godine slavi 90. rođendan, sigurno je barem malo ponosan na činjenicu da je prvi primetio da se ljudima generalno dopadaju neživi objekti u kojima mogu prepoznati ljudske karakteristike, ali da ta dopadljivost u jednom trenutku naglo prerasta u potpunu odbojnost, čak odvratnost prema neprirodnom.

On je to opisao ovako:“Uspon na planini jedan je od primera funkcija koje ne rastu kontinuirano: to što je udaljenost od vrha manja, ne znači da je osoba na višoj nadmorskoj visini, jer penjući se prelazi preko raznih useka, brda i dolina. Primetio sam da, što roboti više liče na ljude, naše osećanje bliskosti s njima se povećava, sve dok ne dođemo do doline”.

Drugim rečima, što robot više liči na živu osobu, to nam se više dopada, sve do trenutka, kada sličnost postane prevelika i naš doživljaj se naglo transformiše u potpunu odbojnost. Kako sličnost nastavlja da raste, naš doživljaj se ponovo menja, ovog puta na pozitivan način i na posletku, kada sličnost postane stoprocentna, ne pravimo razliku između robota i čoveka.

Mori ima razloga da bude zadovoljan i zato što je njegov rad sada aktuelniji nego ikad. Štaviše, iako je hipotezu izložio još sedamdesetih, naučnici su počeli ozbiljnije da je preispituju tek pošto je 2005. prevedena na engleski jezik. Ovaj predmet istraživanja postao je toliko popularan, da je u 2015. objavljeno čak 510 naučnih radova s takvom tematikom, za razliku od svega 35 koliko je objavljeno 2004. godine ali to ipak nije bilo dovoljno da fenomen koji je Mori opazio bude i zvanično priznat – dolina jeze i danas važi za moguću, ali ne i dokazanu pretpostavku.

To, pak, ne ublažava činjenicu da mnogi ljudi u Điji Điji vide nešto monstruozno, nešto što ni sami ne mogu da objasne, a izgleda im tako zastrašujuće. Zbog toga je i franšiza Burger King 2011. morala da penzioniše svoju humanoidnu maskotu Kralja koja se pojavljivala u TV reklamama, jer su anketiranja pokazala da ga potrošači doživljavaju kao jezivog. Neki smatraju da iza istog fenomena stoji i klinička dijagnoza koulrofobije, odnosno straha od klovnova i da nije slučajno to što je u istoriji kinematografije glavna zvezda mnogih horor filmova bila najobičnija dečja lutka.

Ako su i vas prolazili žmarci dok ste gledali ekranizaciju knjige Stivena Kinga “To”, ima smisla zaroniti u moguća objašnjenja ove pojave.

Nastavak vas očekuje na narednoj strani >>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...