Pljačkanje prošlosti: Nelegalna trgovina antikvitetima

Nelegalna trgovina antikvitetima cveta i razara svetsku arheološku baštinu.

ostale slike u galeriji
 

Ovi apstraktni pojmovi poprimaju realno obličje u priči o Šesepamonteješer. Na osnovu podataka egiptologa, kustosa i policije, utvrdiću putanju ovog artefakta od grobnice negde u Egiptu, kroz složenu mrežu krijumčara, posrednika i trgovaca, sve do tajnog, dobro čuvanog magacina u Njujorku.

Prvi korak jeste da lociram najverovatnije mesto na kojem je Šesepamonteješer bila sahranjena. Sudeći po hijeroglifima i umetničkom stilu na sarkofagu, egiptolozi s Univerziteta Pensilvanija zaključili su da je žena živela oko 600. godine pre nove ere. Uvidom u egipatske pogrebne tekstove i spiskove na sajtovima koji se bave antikvitetima saznajem da postoji sličan sarkofag žene s istim neobičnim imenom koji je navodno pronađen u Abu Sir el Malaku, oko 100 kilometara južno od Kaira.

U staroj eri današnji Abu Sir el Malak zvao se Buziris. Bio je to razvijeni grad na uzvišenju iznad plavne ravnice između reke Nil i oaze El Faijum. Grad je bio poznat po svojim hramovima posvećenim Ozirisu, bogu plodnosti i zagrobnog života, kao i po veličanstvenim grobovima iz istorije grada duge 4.000 godina. Danas, pod jarom sunca, Abu Sir liči na nedavno bombardovano ratište. Lelujave peščane dine izrovane su rupetinama i izbrazdane kanalima gde pljačkaši kopaju lopatama, bagerima i dinamitom. Oštetili su bezbroj grobova i ostavili avetinjske gomile kostiju i lobanja oko mnogih iskopanih rupa.

Amal Farag, službenica egipatskog Mini-starstva za antikvitete zadužena za ovaj region, vodi me u razgledanje u pratnji petorice čuvara s kalašnjikovima. Amal je vitka žena stara 49 godina, blagog pogleda, ćutljiva. Podiže sa zemlje parče kedrovog drveta na kome se vide drveni klinovi i tragovi crvenog pigmenta – to su ostaci drevnog sarkofaga. „Pljačkaši uzimaju samo lepe komade, ostalo razbiju ili bace”, kaže ona. „Za svaki dobar komad oni unište bar još sto komada.”

Faragova me vodi do jednog grobnog otvora na brdskoj padini, koji vodi u mračnu unutrašnju odaju. Ona je ovde u aprilu 2012. godine naišla na trojicu pljačkaša. Tada je s koleginicom došla u rutinsku posetu Abu Siru i primetila taksi parkiran kod grobnice. Kad su prišle, nabasale su na trojicu visokih, mišićavih muškaraca obučenih u tradicionalnu odeću, galabije.

„Rekla sam koleginici: ’Ako se bojiš, samo se pretvaraj i deluj nadmeno’”, kaže Faragova. Nadmenost je upalila: nakon što su na trenutak nemo zurile u njih, muškarci su ušli u taksi i otišli. Faragova me vodi u grobnicu i pokazuje mi mesto na podu gde je pronašla dva divna sarkofaga koje su lopovi prekrili ćebetom. Kako mi se oči privikavaju na mrak, tako uočavam niše uklesane u stenovite zidove prostorije i tunele koji vode u druge prostorije dublje u brdu.

Možda je Šesepamonteješer ukradena iz neke ovakve grobnice. Ležala je u nekoj od ovakvih niša, okružena predmetima koje je za života volela: nakit, štap za hodanje, papirusi s magičnim rečima, kovčežići ukrašeni slikama bogova s onog sveta. Njeni preci i potomci nalazili su se u okolnim nišama, sa svojim dragim predmetima. Ako se pronađe netaknuta, takva porodična grobnica pruža uvid u prošlost. Iako su je pljačkaši otrgli od porodice, čak i ovako sama  Šesepamonteješer ima vrednost zbog svojih hijeroglifa i slika. Ali da je bila iskopana na odgovarajući način, bila bi neprocenjiva – razlika je kao da imate stranicu istrgnutu iz knjige ili celu knjigu smeštenu u velikoj biblioteci.

Faragova i njena koleginica uspele su da izvuku dva sarkofaga iz grobnice i utovare ih u automobil kojim su htele da ih prevezu na bezbedno mesto. Na povratku ih je jurio drugi auto, koji im se približio na samo nekoliko centimetara od branika. Konačno, na jednoj raskrsnici naišao je kamion i presekao put goničima, pa su žene uspele da umaknu.

Dok izlazimo iz grobnice, naši čuvari pomno osmatraju okolna polja i kuće s puškama na gotovs. Faragova mi objašnjava da ovdašnji meštani ne osećaju ništa prema drevnoj egipatskoj kulturi i da pljačkaju blago iz prošlosti da bi mogli da prežive u sadašnjosti. Tako razmišlja siromašno stanovništvo u zemljama koje su arheološke riznice, mada time ne zarađuju veliki novac, već jedva sastavljaju kraj s krajem.

Pljačkanje se povećalo posle revolucije 2011. godine, kad su se raspale državne snage bezbednosti. Međutim, satelitski snimci koje koristi profesorka Parkek ukazuju na to da se najveći talas pljačke zapravo desio dve godine ranije, kad se egipatska privreda našla na udaru globalne ekonomske krize, kad su poskupeli hrana i gorivo, kad je porasla nezaposlenost. Neki nezaposleni ljudi postali su pljačkaši da bi preživeli.

Čuvari su nas ispratili sve do auto-puta, Fara-gova i ja se srdačno rukujemo. „Nemojte da pu-tujete noću”, kaže mi.

Ovo i dalje kao da je revolucija.

Iskopavanje drevnih predmeta zbog zarade zanimanje je koje postoji hiljadama godina. Najstarije dokumentovano suđenje pljačkašima održano je  upravo u Egiptu, u Tebi, 1113. godine pre nove ere. Banda lopova, predvođena izvesnim kamenorescem Amenpanefereom, krala je po grobnicama uklesanim u stenama. Kolovođa i njegovi saučesnici osuđeni su na smrt i verovatno pogubljeni nabijanjem na kolac.

Okupatorske vojske takođe su odnosile egipatske antikvitete. Rimski osvajači su čitave obeliske slali u Rim u namenski građenim brodovima. Od XVI do XX veka, dok je Egipat bio pod jarmom stranih sila, bezbrojni artefakti su poslati u strane prestonice kao pokloni, kao prodata roba ili pod prinudom. Strani arheolozi su prisvajali deo predmeta koje su iskopavali, na osnovu zvaničnog ugovora s egipatskom vladom poznatog kao partaž, po francuskoj reči za „deljenje”. Posetioci su kupovali antikvitete kod ovlašćenih prodavaca u Kairu, Luksoru i drugde. Te transakcije često nisu ni beležene jer su antikviteti smatrani ličnom svojinom. Iako su već tada postojali zakoni koji štite antikvitete, današnji pojmovi o kulturnoj baštini, svojini i krađi – bili su tek u razvoju.

Promene u Egiptu i šire nastupile su tek polovinom XX veka, kad su se raspale kolonijalne imperije, a bivše kolonije postale nezavisne države. Nadahnute novim osećanjima nacio-nalnog identiteta, mnoge zemlje su pooštrile ili uvele nove zakone o zaštiti istorijskog blaga koji su obuhvatali i još zakopane artefakte. Egipat je 1983. godine doneo zakon po kome državi pripadaju svi predmeti od kulturološkog značaja koji su stariji od sto godina. Unesko je 1970. godine usvojio Konvenciju o zabrani i sprečavanju ilegalnog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva nad predmetima kulturne baštine, koju je do danas potpisala 131 zemlja.

Trideset kilometara severno od Abu Sira srećem Muhameda Jusufa, direktora arheološki bogatih lokaliteta Lišt i Dašur iz doba Srednjeg kraljevstva. U haosu posle revolucije 2011. godine bande pljačkaša su harale po lokalitetima, koristile su bagere, kopale su i noću pod reflektorima.

Jusuf mi pokazuje grobnicu uklesanu u stenama gde je on s kolegom, neposredno po izbijanju revolucije, spasao dva veličanstvena krečnjačka reljefa iz jedne druge grobnice. Dve grupe ljudi naoružane puškomitraljezima svađale su se oko reljefa. „Kad smo im prišli, pucali su u vazduh. Uopšte nas se nisu uplašili”, priseća se Jusuf. Kad se Jusufova ekipa vratila, naoružana grupa je otišla, ali reljefi su spaseni.

U nestabilnim područjima sila boga ne moli, naročito u vreme rata. Tokom građanskog rata u Kambodži Crveni Kmeri i druge naoružane grupe često su kontrolisali pljačkaše artefakata na svojoj teritoriji. Isto tako u Siriji danas Islamska dražava uzima procenat od zarade pljačkaša, ali to rade i grupe lojalne predsedniku Asadu, kurdskoj vojsci ili opoziciji.

Jusuf kaže da neki značajni meštani imaju krupnu ulogu u pljačkanju u Lištu i Dašuru. „Ima vrlo poznatih ljudi odavde koji su umešani u pljačku. Oni su bogati, uticajni, nedodirljivi.” Jedna porodica iz obližnjeg sela ima i svoju privatnu miliciju, kaže Jusuf.

General Ahmed Abdel Zaher, oniži, dežmekast čovek vedrog duha, inače šef egipatske policijske službe zadužene za antikvitete, objašnjava kako funkcionišu mnoge pljačkaške mreže u Egiptu. Imaju strukturu piramide na četiri nivoa. („Piramide, naravno”, dobacuje uz osmeh.) Bazu čini oko tri četvrtine ukupnog broja ljudi i to su siromašni seljani. Oni poznaju lokalni teren i spomenike, što je ključno za pronalaženje plena. Druga ruka su posrednici koji organizuju iskopavanje i preuzimaju predmete od lokalnih kopača. Treća ruka su krijumčari koji antikvitete iznose van zemlje i prodaju ih stranim kupcima, koji čine vrh pljačkaške piramide.    

U Egiptu, kao i drugim zemljama-izvorima, profit se drastično uvećava na svakom od nivoa u lancu. Neki posrednici iz „druge ruke” artefakte navodno preprodaju krijumčarima po deset puta višoj ceni od one koju su platili kopačima. „To su profesionalni kriminalci, artefakti su samo jedna vrsta robe koju prodaju”, kaže Zaher. Pominje nam neke od nedavnih policijskih akcija protiv narko-dilera kada su zajedno s narkoticima zaplenjeni i brojni antikviteti. 

U nestabilnim regionima antikviteti se često krijumčare istim kanalima kao i oružje. „Često sam otkrivao zalihe antikviteta zajedno s raketnim bacačima i drugim oružjem”, kaže Metju Bogdanos, njujorški tužilac i rezervni pukovnik američkih marinaca koji je službovao u Iraku početkom ovog veka.

Od pedesetak luka, aerodroma i kopnenih punktova preko kojih se krijumčare artefakti iz Egipta, odabrao sam da posetim Damijetu. Sarkofag koji je pripadao Šesepamonteješer poslat je u Ameriku iz Dubaija, a jedno vreme bio je skriven u kontejneru s nameštajem. Damijeta je jedna od najprometnijih teretnih luka u Egiptu, iz koje mnogo brodova putuje u Dubai, a uz to važi za egipatsku prestonicu nameštaja. Mladi bračni parovi odlaze u Damijetu da bi opremili dom. Lučke vlasti nedavno su zaplenile nekoliko brodskih kontejnera s nameštajem jer su u njima bili sakriveni i nelegalni artefakti.

Od Kaira do Damijete ima samo 240 kilometa-ra, ali moja vožnja traje skoro pet sati. Prethodne noći pobunjenici su ubili dvojicu policajaca u blizini mog hotela u Kairu, a sporadični napadi raketnim bacačima dešavali su se baš na ovom putu. Mere bezbednosti su pojačane, stajemo na brojnim kontrolnim punktovima. Posmatram beskrajnu kolonu kamiona punih lubenica, luka, kaveza s pilićima, bala pamuka. U svakom od tih vozila može da se sakrije sarkofag Šesepamonteješer.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...