Žive daleko od drugih ljudi, govore svojim jezikom i uvek nose misteriozne crno-bele torbe: Upoznajte Kogi pleme

Edin Krnić, saradnik National Geographic Srbija, vodi nas na još jedno uzbudljivo putovanje, ovog puta do plemena Kogi i upoznaje nas sa njihovim specifičnim načinom života, otkriva nam zbog čega njihove tzv muške kuće imaju dvoja vrata, ali i šta se krije u tajanstvenim crno-belim torbama koje uvek nose sa sobom, i gotovo nikome ne daju da u njih zaviri.

Žive daleko od drugih ljudi, govore svojim jezikom i uvek nose misteriozne crno-bele torbe: Upoznajte Kogi pleme Foto: Edin Krnić
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Kogi pleme je nastanjeno na severu Kolumbije u Nacionalnom parku Tajrona (Tayrona) sa populacijom od oko 20.000 stanovnika. Oni žive samo na ovom prostoru. 

Pripadnici Kogi plemena su veoma niski ljudi, tek nešto malo viši od afričkih Pigmeja. Na ženama i deci se ta visina i ne primećuje baš toliko koliko je vidljiva na muškarcima, pogotovo kada se spuste u Santa Martu kako bi se opskrbili osnovnim životnim namirnicama. 

Dok sam šetao ulicama Santa Marte, imao sam priliku da sretnem nekoliko muškaraca iz ovog plemena. Lako se prepoznaju jer nose karakterističnu belu garderobu i pletenu crno-belu torbu. Jednog od njih sam zaustavio kako bih ga pitao kako najlakše mogu doći do nekog od njihovih naselja. Bio je prilično zbunjen u trenutku, ali mi je nakon kraćeg ćutanja rekao da mogu doći kod njega ako želim. Predstavili smo se jedan drugom i rekao mi je da se zove Manuel, a da ga prijatelji zovu Manuelito. Dao mi je svoj broj telefona i rekao mi je gde će me čekati sutradan ujutro u sedam sati. Colinas de Calabazo ili samo Calabazo (Kalabazo) je selo u kome smo se sreli. Od Santa Marte je udaljeno oko 25 km, a nalazi se u Nacionalnom Parku Tajrona na putu od Santa Marte prema Venecueli. 

Ustao sam u 4:00h kako bih se u dogovoreno vreme sreo sa Manuelom. Taksista je kasnio više od sat vremena i plašio sam se da ne zakasnim i da me Manuel neće čekati. Kada je taksi napokon stigao, na pitanje zašto nije došao u dogovoreno vreme, taksista mi je odgovorio da ne moram brinuti jer ćemo stići za pola sata. Krenuli smo za Kalabazo i bili na dogovorenom mestu pre 7:00, kako sam se unapred dogovorio sa Manuelom. Manuel je stigao pre mene i čekao me je pored puta na dogovorenom mestu. Bio sam veoma srećan kada sam ga ugledao. "Nije me slagao", pomislio sam i razvukao osmeh na svom licu jer sam bio srećan sto ću danas videti nešto novo.

Foto: Edin Krnić

Kada je taksista otišao, Manuel je predložio da svratimo na doručak u restoran pored puta, jer ne možemo pešačiti praznog stomaka, a do njegove kuće odavde ima oko četiri sata. Poručili smo pržena jaja, jer na meniju, sve i da smo hteli, nije bilo drugog izbora. Nismo čekali duže od pet minuta i na stolu su bila pržena jaja sa platanom. Platano je jedna vrsta banane koja se na ovim prostorima uveliko jede kao hleb ili krompir. Pojedini primerci mogi imati i do 700 grama, a razlikuje se od obične banane jer platano nije toliko sladak. Nakon što smo doručkovali, Manuel je predložio da svratimo u market kako bi kupio namirnice za svoju porodicu, a da nakon obavljene trgovine krenemo prema selu.

Uzeo je samo nekoliko kilograma riže, dva paradajza i dva pakovanja sočiva. Pitao sam ga: "Zar ti je to dovoljno?". "Jeste", rekao je, "sutra ću ponovo doći ovde jer te moram otpratiti nazad".

Krenuli smo nakon desetak minuta, a duž celog puta smo sretali mnogo njegovih sunarodnika i svi su se sa njim pozdravljali i zvali ga Manuelito. Manuel je bio veoma komunikativan i uživao sam dok smo razgovarali duž puta ili kada bi se pozdravljao sa prolaznicima. Ovde, a i u mnogim južnoameričkim plemenima, muškarci prilikom pozdravljanja razmenjuju uvek po jednu šaku koke.

Put nije bio nimalo naporan iako smo se sve vreme peli strmom stazom. Zaustavili smo se pored svakog potoka koji smo prelazili. Ti potoci su bili pravo osveženje, jer sam se od velike vrućine kupao u sopstvenom znoju. Pitao sam ga koliko kilometara je udaljeno selo od Kalabaza, a on mi je na to odgovorio: "Imamo nešto manje od četiri sata". Kada smo se kod potoka zaustavili da se osvežimo, pitao sam ga još jednom da li zna koliko kilometara ima do njegove kuće, na kraju mi je rekao da ne zna i da se ne razume u tu mernu jedinicu. "Kod nas se koristi samo vreme", reče mi Manuelito. 

Stigli smo za nešto manje od četiri sata jer smo obojica bili u odličnoj kondiciji. Kada smo ušli u selo, bio sam prijatno iznenađen kada sam video da su njihove kuće identične kućama u nekim afričkim plemenima. Sve kuće su pravljene ukrug. Zidovi su napravljeni od pruća koje je omalterisano blatom, temelj im je bio od naslaganog kamena, dok je svaki krov bio napravljen od lista banane. Svaka porodica ima po četiri kuće, i to po jednu posebno za muške i ženske članove porodice i po jednu u kojoj se sprema hrana i sakuplja porodica tokom dana, a četvrta kuća služi kao ostava.  Ove kuće nemaju prozore, a razlika je i u tome da ženska kuća ima samo jedna vrata, dok muška kuća ima dvoje od kojih jedna moraju gledati na ulazna vrata ženske kuće.

Kako i sami roditelji spavaju u odvojenim kućama, tako spavaju i deca. Devojčice spavaju u kući kod majke, dok dečaci spavaju kod oca. Bilo mi je neobično da supružnici ne žive i ne spavaju u istoj kući, ali to je u ovom plemenu tradicija koja se nastavlja generacijama unazad. Takođe se može primetiti da su jako vredan narod. U Kogi plemenu svi nešto rade, tako da je moguće svakog trenutka videti kako deca pomažu svojim roditeljima u svakodnevnim poslovima ma koliko godina da imaju. Muška deca čuvaju stoku i obavljaju teže fizičke poslove, dok su devojčice uvek uz svoju majku. Najinteresantnije su mi bile devojčice koje pomažu svojoj majci oko spremanja doručka, ručka i večere, te pranja posuđa nakon svakog obroka. Ni jedna od ovih devojčica nije imala više od deset godina, a znale su sve kao da imaju bar 25. Manuelova supruga je danas pripremila izvanredan ručak u kome sam uživao više nego da sam bio u nekom od najekskluzivnijih restorana. Svi smo jeli iz posebnih tanjira kašikom za razliku od mnogih afričkih plemena gde uglavnom svi jedemo prstima iz jedne posude. 

Nakon ručka, sva deca su pokupila tanjire i kašike, a najstarija od njih je sve to oprala i vratila na svoje mesto. Imao sam veliku sreću da mi je Manuel dozvolio da komuniciram sa njegovom suprugom, jer su muškarci iz Kogi plemena jako ljubomorni i ne žele da njihove žene komuniciraju sa strancima niti muškarcima iz istog plemena koji im nisu rod. To mogu činiti samo sa članovima uže porodice.

Kogi pleme broji oko 20.000 stanovnika, imaju svoj jezik, a kada je brak u pitanju, ne uzimaju se sa pripadnicima ostalih plemena. Svoja imena kriju vešto od svih koji ne pripadaju njihovoj populaciji i ako vam se neki muškarac predstavi, znajte da to nije njegovo pravo ime. I sa Manuelom je bio isti slučaj. Rekao mi je da ga svi koji ga poznaju u Santa Marti i Kalabazu znaju samo kao Manuela, a da niko ne zna njegovo pravo ime koje koristi sa svojim sunarodnicima. Žene nemaju ovaj "problem" sa imenom, jer se ne mogu i ne smeju same kretati dalje od svog sela. Njihove žene su jako lepe i mladolike za razliku od muškaraca koji izgledaju mnogo stariji iako je kod mnogih parova razlika u godinama jako mala. 

Manuelito mi je odao svoju tajnu da ga je prva žena ostavila zbog drugog muškarca i da je ovo česta pojava u Kogi plemenu. Sa njom je imao tri sina i svi su otišli sa majkom. Nije prošlo ni godinu dana, a Manuel je našao mlađu i lepšu ženu, ili kako on kaže "u inat prvoj". Sa ovom ženom ima tri predivne ćerke od 6, 8 i 10 godina. Eva ima 10 i jako je vredna, te sve vreme pomaže majci koja je za dva dana mog boravka u selu izašla samo jednom iz kuće. 

Svi pripadnici Kogi plemena se oblače u belo. Žene i devojčice nose jednostavne haljine, a muškarci pantalone i bluzu. Na njihovoj odeći nema džepova, ali svako nosi pletenu crno-belu torbu bez obzira na starost i pol. Ove torbe pletu samo žene i muškarcima je ovo strogo zabranjeno, iako na prostorima Južne Amerike postoje plemena u kojima i muškarci pletu džempere, kape, rukavice i torbe. Svaka torba ima svoju tajnu, i najstrože je zabranjeno dirati i otvarati tuđu torbu. Kod punoletnih muškaraca se zna da su u torbi poporo, lišće koke i neki sveti predmet koji koriste prilikom rituala, ali šta još unutra može biti to je tajna koju niko ne sme znati, pa čak ni članovi porodice.

Foto: Edin Krnić

Šta je poporo?

Poporo je suva šuplja tikva kruškastog oblika koja na vrhu ima otvor u koji može stati drveni štapić debljine oko jednog centimetra. Štapić ima tri svrhe. Prva je da bude čep na vrhu popora, druga i treća su da se njime može udarati jedna vrsta morske školjke koja se od svakodnevnog tucanja pretvara u prah koji se koristi u kombinaciji sa lišćem koke. Poporo se koristi tako što se štapićem nakon tucanja školjke izvlači malo praha koji se liže nakon što se stavi lišće koke u usta. Ovaj obred se ponavlja dva do tri puta u toku dana, a nakon korišćenja poporo se trlja štapićem od koga se dugotrajnim korišćenjem na poporu stvara čvrsti sloj žućkaste boje. Debljina ovog taloga zavisi od zrelosti i starosti muškarca i što je taj sloj deblji, muškarac je stariji i zreliji, a to je dokaz da je tokom života redovno koristio poporo. Manuel mi je nekoliko puta ponovio da je život muškarca u Kogi plemenu nezamisliv bez popora, a korišćenjem istog je moguće utoliti glad i rešiti problem nesanice ukoliko se uzima umereno, jer u protivnom može izazvati kontraefekat i češće korišćenje može stvoriti nesanicu.

Ženama je strogo zabranjeno korišćenje popora, jer je po nihovom verovanju ovo potrebno samo muškarcima, a osim istih torbi, muškarci, žene i deca imaju još jednu stvarčicu koju mogu nositi bez obzira na pol i starost. To su narukvice od belog konca koje sve pripadnike Kogi plemena štite od bolesti te ujeda insekata i zmija. Ne praktikuju niti jednu religiju osim verovanja u prirodu i Majku Zemlju (Pachamama). Ukoliko neki muškarac govori španski jezik i u bilo kom kontekstu mora spomenuti zemlju, uvek će reći madre tierra, dok sva južnoamerička plemena na svojim jezicima Majku Zemlju nazivaju Pachamama

Svi pripadnici Kogi plemena su neobrazovani i kao što sam pomenuo na početku teksta, ne znaju da korisite ni merne jedinice, a kamoli šta drugo. Zbog ove činjenice, žive na isti način kao i njihovi preci stotinama godina unazad, a ono malo pezosa što zarade od prodaje voća ili stoke troše za kupovinu najosnovnijih životnih namirnica. Iako njihova deca ne oskudevaju u plodovima manga, banana, pomorandži, limuna, avokada i ostalog tropskog voća, za ovu decu je misaona imenica pojesti čokoladu ili bombon. Manuel mi je rekao: "Nisam ni ja znao šta je to, pa ne moraju ni oni, a uživaćemo svi u onom što nam daje Majka Zemlja." 

Mnogi se za života nijednom ne spuste do Santa Marte iako je ovaj grad udaljen samo tridesetak kilometara od Nacionalnog parka Tajrona. Ako me nekada ponovo put nanese u Santa Martu, dao sam sebi reč da ću ih ponovo posetiti, a deci u selu odneti i podeliti punu torbu slatkiša.

 

Reportažu Edina Krnića iz posete Kogi plemenu, možete pogledati u četiri nastavka na njegovom YouTube kanalu.

 

Možda će vas zanimati i:



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je oktobarsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.