Svet bez leda

Pre 56 miliona godina misteriozni porast ugljenika u atmosferi je naglo podigao globalnu temperaturu. U jednom geološkom trenu život se zauvek promenio.

Svet bez leda

Zemlja je ovo već ranije doživela. Ne baš isto, jer je ovakva planetarno visoka temperatura poslednji put, pre oko 56 miliona godina, zadesila svet koji je bio drugačiji. Atlantski okean se još nije bio potpuno otvorio i životinje su, uključujući možda i naše pretke primate, mogle da prelaze iz Azije kroz Evropu i preko Grenlanda do Severne Amerike. Ne bi naišle ni na parčence leda; čak i pre događaja o kojima govorimo, Zemlja je već bila mnogo toplija nego što je danas. Ali dok je epoha paleocena ustupala mesto eocenu, postajala je još toplija – ubrzano, radikalno toplija.

Uzrok je bilo obilno i geološki naglo ispuštanje ugljenika. Nije izvesno koliko je tačno ugljenika ubrizgano u atmosferu tokom paleocensko-eocenskog temperaturnog maksimuma, ili PETM-a, kako naučnici danas zovu taj period visokih temperatura. Ali oni procenjuju da je to bilo približno količini koja bi danas bila ubrizgana ukoliko bi ljudi sagoreli sve Zemljine rezerve uglja, nafte i prirodnog gasa. PETM je potrajao više od 150.000 godina, sve dok se višak ugljenika nije ponovo apsorbovao. Izazvao je suše, poplave, najezde insekata i istrebljenja nekoliko vrsta. Živi svet na Zemlji je preživeo – zapravo, razvio se – ali je postao drastično drugačiji. Danas su evolutivne posledice ovog davnašnjeg naglog porasta količine ugljenika svuda oko nas; u stvari, i mi spadamo u te posledice. Sada i mi sami ponavljamo taj eksperiment.

„PETM je model za ono sa čime se suočavamo – model za ono što radimo poigravajući se sa atmosferom”, kaže Filip Džindžerič, paleontolog za kičmenjake sa Univerziteta u Mičigenu. „To je ideja izazivanja nečega što će izmaći kontroli i čemu će trebati stotine hiljada godina da se ponovo dovede u ravnotežu.”

Džindžerič i drugi paleontolozi su otkrili veliku evolutivnu promenu pri kraju paleocena, mnogo pre nego što je ustanovljeno da ju je prozrokovao ugljenik. Džindžerič sada već 40 godina traga za fosilima iz tog perioda u basenu Bighorn, 160 kilometara dugačkoj, sprženoj visoravni koja se nalazi tek malo istočno od Nacionalnog parka Jeloustoun u severnom Vajomingu. On iskopavanja vrši uglavnom po obodima duge, uske stenovite visoravni koja se zove Polekat Benč, koja se pomalja na severnoj ivici ovog basena. Polekat je postao njegova druga kuća: poseduje malu farmu unutar te lokacije.

Jednog letnjeg popodneva Džindžerič i ja se u njegovom nebeskoplavom ševrolet saburbanu iz 1978. godine vozimo prašnjavom stazom do vrha Benča i sve do njegovog južnog vrha, koji pruža izuzetan pogled na navodnjena polja i raštrkane naftne bušotine koje ga okružuju. Tokom novijih ledenih doba, objašnjava mi, stenovita visoravan Polekat Benč je bila korito reke Šošon, prekriveno šljunkom. U nekom trenutku reka je skrenula na istok i počela da krči sebi put naniže kroz mekše i starije geološke naslage koje ispunjavaju basen Bighorn. U međuvremenu se na zapadu, u Klark Forku, dešavalo isto sa rekom Jeloustoun.

Polekat Benč se sada nalazi između ove dve reke, izdižući se 150 metara iznad njihovih dolina. Tokom milenijuma zimski vetar i letnje olujne kiše su njegove obode oblikovali u izlokanu pustaru, otkrivajući slojevite naslage sedimenata. Sedimenti iz PETM-a su izloženi baš na samom južnom vrhu Benča.

Upravo je tu Džindžerič dokumentovao veliki, nagli procvat sisara. Na pola puta niz padinu oko trideset metara debeo sloj crvenog sedimenta zavija oko prevoja i useklina, živopisan kao traka na starim lizalicama u obliku štapa.

Džindžerič je u tom sloju otkrio fosile najstarijih kopitara, papkara i pravih primata – drugim rečima, prve pripadnike onih redova sisara u koje danas spadaju konji, krave i ljudi. Slični fosili su u međuvremenu pronađeni u Aziji i Evropi. Oni se pojavljuju posvuda, a skoro kao niotkuda.

Devet miliona godina nakon što je jedan asteroid pao na poluostrvo Jukatan, pokrećući kataklizmu za koju većina savremenih naučnika veruje da je zbrisala dinosauruse, Zemlja je, izgleda, pretrpela još jedan udar na svoj sistem.

Tokom prve dve decenije u kojima je Džindžerič radio na dokumentovanju paleocensko-eocenske tranzicije, većina naučnika ju je posmatrala samo kao period u kome je jedan skup fosila ustupao mesto drugom. To gledište je počelo da se menja 1991. godine, kada su dva okeanografa, Džejms Kenet i Louel Stot, analizirala izotope ugljenika – različite oblike atoma ugljenika – u sedimentnom jezgru izvađenom sa dna Atlantskog okeana u blizini Antarktika. Tačno na prelasku sa paleocena na eocen dramatičan preokret u odnosu izotopa u fosilima sićušnih organizama zvanih foraminifere (ili kraće forame) ukazao je da je ogromna količina „svežeg” ugljenika ušla u okean tokom samo nekoliko vekova. Ona se raširila i po atmosferi i tamo je, kao ugljen-dioksid, zadržavala sunčevu toplotu i zagrevala planetu.

Izotopi kiseonika u foramama ukazuju da je čitav okean bio zagrejan, od površine sve do mulja na dnu, gde je živela većina forama.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...