Na putu do Indokine: Zašto je Bojan odlučio da se nakon Kine vrati u Srbiju?

Već nekoliko puta u toku svoje avanture Bojan je razmišljao da se vrati kući, ali ovog puta jedna stvar je presudila da prekine svoje putovanje do Indokine...

ostale slike u galeriji

Trenutak kad sam odlučio da se vratim u Srbiju

Nakon Kine je trebalo da krenem na Tajland. Moj brat je već bio tamo i čekao je da dodjem, a ja još nisam ni predao papire za vizu. Već sam bio prilično umoran i istrošen i želeo sam da se nakon Tajlanda vratim kući sa njim. Kopnom bi mi trebalo oko nedelju dana i morao bih da izvadim i vizu za Vijetnam. Odlučio sam da idem avionom, jer su karte bile prilično jeftine (samo malo skuplje od vijetnamske vize). Međutim, nisam mogao da je kupim. Nisam imao jedan šestocifren kod, koji je izvesna avio kompanija tražila. Kontaktirao sam svoju banku, ali oni nisu znali o čemu se radi. Ostali avio prevoznici su bili skupi i nisam znao šta da radim. Vreme je polako isticalo. Uskoro sam morao da napustim Kinu, jer je viza polako isticala (dobio sam je na četrnaest dana). Za vizu za Tajland nisam smeo da apliciram, jer nisam mogao da kupim avionsku kartu. Više ljudi je pokušalo da mi pomogne, ali izvesni kod niko nije imao. Jednostavno, nije postojao način. Već sam po prvi put na ovom putovanju osetio pritisak da za nešto nemam dovoljno vremena. Bilo bi ga jedva dovoljno za izradu vijetnamske vize i ulazak kopnom. Trebalo mi je mnogo snage za to. Ja sam je već gubio. Trebalo mi je još vremena na jednom mestu. Više odmora. Više bliskih ljudi. Više jave, a manje skajpa. Trebalo mi je više od reči isprekidanih slabom internet konekcijom. Manje vremenskih zona. Trebalo mi je više zagrljaja, a manje poruka. Ne, nisam bio očajan. Samo sam već počeo da razmišljam o kući, o domu. Do sada nisam stizao. Pritisak koji je isticanje kineske vize ostavljalo na mene me nije ubrzavao da nastavim dalje i to mi se desilo po prvi put. Prvi put nisam ukucao na Guglu spisak zemalja za koje mi ne treba viza. Samo sam pomislio na to šta bi bilo ako se sada vratim kući. I to je pokrenulo još više razmišljanja. Morao sam da napravim paralelu između Tajlanda i Srbije. Tajland je imao svu prednost ovoga sveta, ali je vreme bilo na strani Srbije. Ono što je moju majku brinulo je to, što su se na Tajlandu tog dana desili bombaški napadi u kojima je više ljudi nastradalo. Meni bliski ljudi su verovatno osetili moje kolebanje, pa su me stalno zapitkivali kada se vraćam, što je samo dovodilo do još više razmišljanja. 

Jedno jutro sam se probudio sa glavoboljom. Shvatio sam da imam dva čvora iza desnog uha. Bili su prilično veliki i bolni na dodir. Imao sam upalu limfnih žlezda. To je bila prekretnica. Majci sam samo poslao poruku da se vraćam kući. Nazvao sam brata i rekao mu da ipak neću doći. Svakako, njegova povratna karta je bila rezervisana za datum samo desetak dana od dana kada sam mu to javio. Kartu do Beograda sam uspeo da kupim i bez pomenutog koda, koji mi je bio potreban za kartu do Tajlanda. Sve mi je izgledalo kao da je bilo suđeno da se vratim kući. Ali, nije mi bilo žao. Imao sam zdravstvenih problema i trebalo mi je određeno vreme da se sve stabilizuje. Ako je to bila cena ovog putovanja, ponovio bih ga odmah. I to dva puta. Jer ovo nema cenu. Za ovo je možda trebalo mnogo hrabrosti, ali mene je sreća pratila. 

Na ovom putovanju sam naučio stvari koje nikada neću pročitati u knjigama. Na ovom putovanju sam pročitao knjigu koju ranije nisam uspevao. Naučio i zapamtio. Našao se, među stranicama sveta, na svakoj strani po deo sebe. Od istoka do zapada, od jedne do druge korice. Te stvari nisu za druge i te knjige se ne prepričavaju. Te knjige se čuvaju samo u svojoj glavi i ponavljaju u snovima da se ne zaborave. Ovu knjigu ću ponavljati večno. Neke delove u snovima, a neke ću pročitati ponovo. 

Zapratite National Geographic Srbija na Instagramu >>> https://www.instagram.com/ngmsrbija/



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...