-  

Članci

Bekstvo od terora, nalaženje utočišta

Snimio: DŽON STENMAJER
Snimio: DŽON STENMAJER

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju
AUTOR: POL SALOPEK

Milioni Sirijaca beže od apokaliptičnog građanskog rata, što dovodi do istorijske krize.

Šta se događa kad postanete izbeglica iz ratnog područja?

Pešačite.

Istina, da biste se spasli – jer, na primer, militanti napadaju vaše selo – možda najpre bežite bilo kojim dostupnim prevozom. Porodičnim kolima. Ili komšijskim kamionom za prevoz voća. U ukradenom autobusu. U traktorskoj prikolici. I napokon: granica. A tu morate da hodate. Zbog čega? Jer će ljudi u uniformama tražiti vaše isprave. Šta, nemate isprave? (Da li ste ih ostavili? Da li ste umesto njih zgrabili ruku svog deteta u tom poslednjem izbezumljenom trenutku uoči bekstva? Ili ste možda trpali u torbu hranu, novac?) Nije bitno. Istupite iz vozila. Stanite tamo. Čekajte. Upravo sada, s ispravama ili bez njih, istinski započinje vaš život izbeglice: peške, nemoćno.

Krajem spetembra u blizini turskog graničnog prelaza Mursitpinar sliva se na desetine hiljada sirijskih izbeglica preko ugarenih polja paprika. To su etnički Kurdi. Beže pred mecima i noževima Islamske države. Mnogi stižu u automobilima s četvoro ili petoro vrata, kombijima za prevoz robe i kamionetima, podižući oblake fine, bele prašine sa nekih od najstarijih na svetu, u kontinuitetu obrađivanih njiva. Turci ne dozvoljavaju ulazak u zemlju tim šarolikim karavanima. Na pograničnom parkiralištu raste broj napuštenih vozila. Jednog dana stižu u crno umotani islamistički borci i odvoze ih, kradući ih pred nosevima turskih vojnika. Vojnici gledaju. Uopšte ih nije briga.

Tako to počinje. Napravite korak. Izađete iz jednog života i započnete drugi. Prođete peške kroz prosečenu graničnu ogradu bez državljanstva, postajete ranjivi, zavisni i nevidljivi. Postajete izbeglica.

„Dvaput su spalili grad”, priča Atila Engin dok stoji na vrhu Ojlum Hojuka, goletnog veštačkog brežuljka u jugoistočnoj Turskoj. „Ne znamo ni ko ni zašto. Tada je bilo mnogo ratova.” On zuri u četvrtastu jamu na vrhu brežuljka, koju su iskopali seljani po uputstvima njegovih postdiplomaca. Jama je duboka 10 metara, a brežuljak je među najvećima u Turskoj: visok 37 metara, a dugačak 460 metara, liči na asimetrično filovanu tortu. Najstariji dokaz njegovog naseljavanja datira iz neolita, pre oko 9.000 godina. Ali iznad tog naselja – izgrađenog, napuštenog i odavno zaboravljenog – leže ruševine iz bar devet ljudskih era. Zidine iz bakarnog doba. Tablice sa klinastim pismom iz bronzanog doba. Helenistički novčići. Rimski i vizantijski zidovi od cigle.

Mnoga carstva su se uzdizala i padala preko ovog često napadanog središta Male Azije. Engin se usredsredio na ograđeno naselje iz bronzanog doba, moguće moćnu grad-državu Ulis, koja se pominje u drevnim hetitskim zapisima i na papirusima iz gvozdenog doba. Da bi stigao do ovog izgubljenog grada, njegov tim je kopao kroz slojeve koji liče na kardiograme prevrata – zgužvani slojevi tla, pepela i krša, 9.000 godina sistola i dijastola, izgradnje i razaranja.

„Stvari se ne menjaju”, kaže Engin. Na licu mu je umoran poluosmeh čoveka koji razmišlja o milenijumima. „Spoljne sile još uvek se bore za ovo područje – mesopotamsku niziju. Na ovom mestu se susreću Afrika, Azija i Evropa. To je središte Bliskog istoka. Kapija sveta.”

Sa merdevina koje koristi da fotografiše svoje prostrano nalazište Engin skoro da može da vidi izbeglički kamp u blizini Kilisa, obližnjeg turskog grada na granici sa Sirijom. Oko 14.000 ljudi, koji su pobegli od sirijskog apokaliptičnog građanskog rata, nervira se već dve i po godine u učmalom kampu. Još 90.000 Sirijaca tiska se u ruševnom gradu, udvostručavajući broj autohtonog stanovništva i uzrokujući podizanje kirija. (Prethodne nedelje je antisirijska rulja napala izbeglice i porazbijala njihova vozila.)

U Turskoj ima oko 1,6 miliona sirijskih ratnih izbeglica. Još osam miliona ili više ih je interno raseljeno unutar Sirije, ili preživljava od danas do sutra u nepostojanim usputnim stanicama kao što su Liban i Jordan. Rat se, dabome, proširio i na susedni Irak, odakle su fanatični pobornici Islamske države proterali još dva miliona civila. Sve u svemu, oko 12 miliona duša širom Bliskog istoka prepušteno je sudbini. Poput izbegličke krize koja je dostigla vrhunac 1980-ih, tokom i nakon Sovjetsko-avganistanskog rata – hladnoratovskog spora koji je uzrokovao raseljavanje, a potom potpuno ignorisao milione gnevnih, beznadežnih ljudi, iz čega su proistekle godine transnacionalnog islamističkog terorizma – politička kavga u ovom području je neizmerna i postojana.

„Više nije reč samo o Turskoj i Siriji”, kaže mi Selin Unal, predstavnica Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija, dok razgovaramo u izbegličkom kampu Kilis. „Ovaj problem će uticati na čitav svet. Ima nečeg istorijskog u ovome što se ovde odvija.”

Pohodio sam brežuljak Ojlum na jugozapadu Turske u sklopu projekta „Izlazak iz raja”, sedmogodišnjeg putovanja na kojem idem tragom prvih iseljenika iz Afrike do poslednjeg kutka na Zemlji do kojeg je stigla naša vrsta – do najjužnijeg rta Južne Amerike. Tokom svog puta kroz Bliski istok sretao sam očajne ljude i žene rasejane svuda, poput krhotina nakon brodoloma, zbog rata u Siriji, u kojem se za ostvarenje svojih ciljeva bore mnoge zaraćene strane. U Jordanu su brali paradajz za 11 dolara dnevno. Prosili su sitniš po turskim ulicama. Neke sam pronalazio sklupčane ispod cerada u anadolskoj stepi, begunce pred besom nacionalističkih hordi u gradovima. Njihova odrpana deca posmatrala su moje pokrete teškim, pronicljivim pogledima.

Brežuljak Ojlum se uzdiže iz središta Plodnog polumeseca – drevnog levantskog umerenog klimatskog pojasa gde je rođena civilizacija. Ovde se ljudska vrsta skrasila, osnovala gradove, stekla pojam o stalnom domu. Pa ipak sam tu mesecima nailazio na kolosalne prizore masovnog beskućništva. Pitam Engina šta je zadesilo pionire urbanih naselja na Ojlumu kada su njihovu tvrđavu porobili i zapalili neki zavojevači pre 3.800 godina. Nije siguran. „Vratili su se u sela”, kaže. Spušta dlan na krhki zid jame. „Zaboravili su gradove. Osiromašili su.”

I nesumnjivo, neki od njih su se pregrupisali. Možda su čak savladali svoje zavojevače. Prisilna seoba rađa carstvo.

Ujedinjene nacije procenjuju da je do kraja 2013. godine više od 51 milion ljudi širom sveta bilo raseljeno usled ratnih dejstava, nasilja i progona. Više od polovine tog broja čine žene i deca. Među sirijskim izbeglicama u Turskoj udeo žena i dece penje se do 75 odsto. Muškarci ostaju da bi se borili ili štitili imovinu. Žene i deca postaju siromašne lutalice. Novinari retko prate sudbine ovih žena u sirotinjskim gradskim zabitima, krcatim kampovima, ispod plastičnih zaklona sklepanih u poljima lubenica. U bordelima. Njihov jad nije za televiziju. Nema dovoljno dramatičnih eksplozija. Nema zastava ili prvih borbenih redova koje bi napadao diktator Bašar el Asad, ili bezbrojni pobunjenici. Sirijske žene same vode sopstvene ratove, u tišini, na stranom tlu.

„To je ogroman skriveni problem”, kaže Elif Gunduzjeli, socijalna radnica pri turskoj humanitarnoj organizaciji „Podrška životu”. „Uz to, ranjivost ovih žena preobražava društvo.”

Plimni talas sirijskih žena bez muške pratnje oživljava u sekularnoj Turskoj zabranjenu islamsku tradiciju poligamije. Izbegličke porodice u Jordanu udaju ćerke stare svega 13 godina, nadajući se da će ih to izvući iz kampova, skloniti sa ulica, izvesti iz siromaštva.

„Niko vas ne štiti”, kaže Mona (to nije njeno pravo ime), mlada Sirijka koja nevoljko živi u turskom gradu Šanliurfi. „Neprestano vas gnjave. Trojica su pokušala da me uvuku u kola. Zgrabili su me za ruku. Vrištala sam. Prolaznici ništa nisu preduzimali. Bukvalno ništa. Želim da odem iz ovog mesta. Da li možete da mi pomognete? Kuda mogu da odem?”

U drugim turskim gradovima koji vrve od izbeglica izbijaju antisirijski protesti. Jednom prilikom varnicu je izazvalo to što je Sirijac nožem izbo svog turskog komšiju. Među sirijskim izbeglicama u Turskoj društveni kontekst odnosa između polova toliko je osetljiv da je glasina o tome da je Turčin tražio od Sirijke da stupi s njim u seksualne odnose u zamenu za kiriju dovela do njegovog ubistva.

„Četiri puta – ne, pet”, kaže mi sirijska Kurdkinja koja se predstavlja kao Rožin (što je takođe pseudonim), brojeći bračne ponude koje je dobila u Turskoj tokom proteklih nedelja. „Dve”, dodaje njena sestra. „Tri”, kaže treća sestra. Žene sede u turskom sedu u praznoj sobi ukrašenoj flašom koka-kole u kojoj stoje cvetovi maslačka. Retko napuštaju ovu sobu. Četvrta srodnica nije prošena – njihova senilna baka. Starica sedi i žmirka, izgubljena u sanjarijama. Teško ju je gledati. Ne shvata šta je izgubila. Rođena je u Alepu još tokom francuske uprave. Njene unuke se nadaju da će dobiti politički azil u Francuskoj.

Engin pronalazi dva tela u ugljenisanim ruševinama drevnog grada na brežuljku Ojlum. Obe žrtve zagonetnog razaranja ovog grada jesu žene. Ne znamo skoro ništa o njima, sem da su možda imale nizak društveni položaj. Njihovi skeleti leže sklupčani unutar kuhinje velike palate od čerpića.

Džejson Ur, arheolog s Harvarda, proučava promenljive obrasce ljudskih naseobina u drevnoj Asiriji. „Raseljavanja stanovništva imaju dugu i tužnu istoriju u ovom području”, kaže Ur. Ona se dešavaju „neprestano bar tokom poslednjih 3.000 godina”.

Bareljefi iz Mesopotamije prikazuju vojske iz gvozdenog doba kako teraju čitave populacije ispred sebe. Na ovim drevnim prizorima civili su zarobljeni, međusobno uvezani. Nose okove. Na taj način su raseljavane čitave zajednice, silom, da služe kao poljoprivredna radna snaga jednom od najstarijih carstava na svetu. U jednom naučnom radu koji uskoro treba da bude objavljen Ur i njegov kolega Džejms Ozborn sugerišu da su naseobine u istočnoj Siriji počele da niču između 934. i 605. godine p. n. e. u „ponavljajućem obrascu jednoobraznih malih sela” čiju su izgradnju planirali novoasirski kraljevi.

Sadam Husein, „bagdadski kasapin”, radio je skoro isto to u severnom Iraku kada je raseljavao „buntovne Kurde” i zamenjivao ih pokornim arapskim seljanima. Turska je pre jednog veka izvršila etničko čišćenje nad „nelojalnim” Jermenima, kad je ubijeno 1,5 milona ljudi, a njihova zemlja je razdeljena turskim komšijama. Ova priča bi mogla da bude bliska i Sijuksima, kao i Apačima. Etničko čišćenje, nemilosrdni društveni inženjering, „naseljavanje na dodeljenu zemlju” – sve ovo nisu novi koncepti. Oni su se pojavili uporedo sa nastankom grada-države.

Na natpisu iz hrama koji je sagradio novoasirski kralj Ašurnasirpal II, koji je vladao gradom Nimrudom od 883. do 859. godine p. n. e., južno od savremenog Mosula u Iraku, piše: „Zarobio sam mnogo trupa: povremeno im odsecam ruke (i) šake; drugima odsecam noseve, uši, udove. Mnogima sam iskopao oči. Okačio sam njihove glave po drveću oko grada.”

I: „Očistio sam svoje oružje u Velikom moru i ponudio žrtve bogovima.”

Ovo primitivno razmetanje ima savremen prizvuk. Liči na video-poruke koje Islamska država postavlja na Jutjubu.

Anadolija – prostrano azijsko poluostrvo u istočnom delu Turske. Kontinentalna raskrsnica. Večna granica carstava. Palimpsest prisilnih seoba.

Hodam po njenim prašnjavim putevima pored skršenih temelja asirskih gradova. Vidim ostatke grčkih stubova koje proždiru vrtovi obrasli u korov. Prolazim pored napuštenih jermenskih crkava pretvorenih u džamije. Koračam kamenitim drumovima koje su izglačale beskrajne povorke rimskih nogu. U antičkom Haranu, drevnom obrazovnom centru u vreme Rimljana, Vizantinaca i Arapa, na samo 20 kilometara od sirijske granice, hiljade muslimanskih učenjaka nekada je pravilo eksperimente iz fizike i tehnike. Sada tamo stoji minaret na praznoj poljani – to je sve što je ostalo od grada koji su sravnili Mongoli. A ja prolazim pored belih šatora Sirijaca. Oni su svuda. Njihovo tužno prisustvo u ovom drevnom predelu deluje kao znamenje tektonske promene, neki nedokučiv predznak. Poput palestinske dijaspore. Ili jevrejske dijaspore. Istorija tutnji pod nogama. Izbeglički šatori sijaju žutim svetlima u noći, jedno novo sazvežđe.

„Svi su mislili da će ovo biti privremeno”, kaže mi u Kilisu turski pekar Mustafa Bajram.

Podiže ruke uvis. Želeo je da bude ljubazan – Turska je bila ljubazna, trošeći milijarde dolara na smeštaj i hranu za izbeglice – ali Sirijci i dalje pristižu. Kvare Bajramu posao. Rade za robovske nadnice. Otvaraju nelegalne radnje i prodaju po nižim cenama od njegovih. „Mislim”, kaže ogorčeno, „da bi trebalo da ih sve okupimo i da ih stavimo u jedan džinovski kamp.”

Rat u Siriji vri i vri. Engin gubi lokalne radnike. Svakog dana nekolicina njih se ne pojavi na prozivci. Napuštaju njegovo arheološko iskopavanje na brežuljku Ojlum i odlaze preko granice. Možda se pridružuju džihadu.

Nastavljam da hodam kroz jesen. Temperatura opada. Hvatam sebe kako preskačem kolonu mrava koja manično gmiže kroz krtu žutu travu. Sijaju onako blistavocrni, kao da su nauljeni, i nestaju u svojim jazbinama. Nose ogromne količine semenja. Kao da šalju poruku da se treba pripremiti i stvoriti zalihe. Posle lažnog Arapskog proleća teška zima stiže na Bliski istok.

Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u januarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija