-  

Arhiva časopisa

  -  

Novembar 2011

Bračna lutrija

Bračna lutrija

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Selo Buđevo od tridesetak kuća raštrkanih po goloj Pešterskoj visoravni, konačno je, pre nekih pet godina, pomenuto van izveštaja o najhladnijoj tački Srbije, iako je isuviše malo da bi poimence izašlo iz senke matične Sjenice.

Radeta Marković, jedan od četrdesetak seoskih muškaraca, oženio je Albanku Veru iz okoline Skadra i ustanovio novi model ponašanja među seoskim neženjama. Iz nužde, primenjujući recept preuzet iz susedne Crne Gore, gde su se, kako se pričalo, u samoći ostareli momci već godinama ovako snalazili.

Jedan za drugim Radetu su sledile komšije, i oni već zašli u srednje godine, a za njima zemljaci iz Crčeva, Milijica, Brnjice, Raspojanaca… i dalje, Ivanjice, Devića, Kušića, okoline Novog Pazara… imajući podjednake – nikakve šanse da nađu Srpkinje za supruge. Jer, ovdašnje „đevojke neće da žive na selu, već su navikle da se luksuziraju”, mišljenje je sjeničkog prote, oca Đorđa Vranića, zaslužnog za sklapanje brakova pred pravoslavnim bogom, uz uvodni čin mirosanja nevesti, jedinog koji ih, kao katolkinje, odvaja od zajedničkih korena hrišćanstva. „Uostalom, oni su Malisori i bili pravoslavni do 1938”, krunski je argument u korist albanskih „snajki”. I, posredno, na štetu „ovijeh naših što ’oće u Evropu, i sve hoće da se one pitaju”. Dodatnu težinu, po viđenju prote, daje činjenica da te Malisorke „ni za živu glavu ne bi pošle za muslimane”.

Tako ostaje veći izbor 46-godišnjem Marku Novčiću. Jak i preplanuo, reklo bi se bez potrebe da po ženu ide predaleko. Dok je bio mlađi, tako je i bilo, radio je u Kraljevu , „viđao” se sa ženama, a ženidba mu beše poslednja briga. Nije ni primetio kako su godine prošle. Kad je ostao bez posla, odjednom nije više imao zašto da ostane u gradu. Selo je, opet, zatekao zamrlo. „Volim porodicu, bračni život, ne volim da budem sam”, njegov je opis stanja pre donošenja sudbonosne odluke.

Kanal je već bio razrađen, ključna osoba je bila izvesna Vera, Albanka, koja već godinama provodadžiše u skladu sa drevnim običajima, a ubira poveći profit, po pravilu novog vremena.

Krajnje tajanstvena, što je prirodno, jer se bavi ilegalnim poslom, koji ne želi da joj iko pokvari, Vera ni za živu glavu nije htela da „daje komentare”, pa iz druge ruke saznajemo da je njena dnevnica 300 evra, a „glavnica” i do deset puta veća. Mada, ima i takvih klijenata, kao što je Dragan Balšić, koji bi se naljutili jer „ljudi vole da naduvaju”, dok Vera, bar od njega, nikad ništa nije tražila. „Dao sam joj, doduše, 300 evra, ali to sam je ja častio”, uzbuđuje se Balšić iz lične zahvalnosti, ali i uverenja da je Vera, zapravo, preporodila pešterski kraj. Jer on sad ima dvoje dece, što je, uz Markovo troje, i ostalih prosečno po dvoje, prilično ubedljiv doprinos saniranju bele kuge, jedne od najvećih srpskih boljki.

Nije Marko Ljulju našao iz prve. Ulazili su u nekoliko kuća, ali bi uvek nešto nedostajalo. Kod Ljulje je od početka sve bilo kako treba. „Prvo sam ušao kod majke i oca, Ljulja je bila u sobi, pa su je pozvali, a ona, iako je pristala čim me videla, nije mogla da da saglasnost pre nego što se složi otac”, sažima priču o prosidbi Marko. Onih 50 „evri”, koliko je stavio ispod tacne meraklijski ispijene šolje kafe, 50 za „u kuću”, 100 za pasoš, 180 za zlatni krst i lanac i 100 za odeću, podvodi pod troškove zvane „običaji” i potpuno su lišeni romantike. Međutim, da je neko mogao da ga vidi kada joj oko vrata, 15 godina mlađoj, stavlja lanac, verovatno bi mogao da oseti varnice. Jer, i sad kad sam ga pitala da li voli svoju ženu, vatreno odgovara: „Volim je, što da je ne volim?! Ne bi je drž’o da nije tako.” Žar pokriva prizemne razloge poput „lepo sluša”, „lepo radi oko stoke”, „lepo kuva i sređiva” i, možda najvažniji, „rodila mi troje đece”.

Napisala: Dragana Nikoletić
Snimila: Sanja Knežević

Inicijalizacija u toku...