-  

Arhiva časopisa

  -  

Novembar 2011

Život sa irvasima

Život sa irvasima

Alati

Veličina slova: Decrease font Enlarge font
emailPošalji prijatelju

Tri stotine i četrdeset kilometara severno od Arktičkog kruga, u blizini razuđenih vrhova severne norveške obale, takozvane Norveške krune, tokom letnjih meseci sunce ne zalazi nedeljama, a sredinom leta se ponoćno sunce odbija o snežne površine.

Solsticij dođe i prođe, ali su Laponci (nas se nazivaju tako, mada sebe zovu Sami narodom, dok navodno, izraz Laponci smatraju donekle pogrdnim, prim. ur. NG Srbija), uzgajivači irvasa, isuviše zauzeti da bi na to obraćali pažnju. „Mi smo u to vreme uvek usred žigosanja teladi”, kaže Ingrid Geup, misleći na godišnji ritual tokom kojeg pastirske porodice urezuju svoja drevna obeležja na uši novorođene teladi. U domovini Laponiji, koja se prostire preko severne Norveške, Švedske, Finske i Rusije, pojam vremena nije povezan sa ciklusima Sunca, nego se, umesto toga, povezuje sa nečim mnogo važnijim – sa kretanjem irvasa.

Laponski pastiri svoju delatnost nazivaju boazovázzi, što se prevodi kao „šetač sa irvasima”, i to je upravo ono što su pastiri nekad radili, prateći te hitre životinje peške ili na drvenim skijama dok su ove tragale za najboljim pašnjacima na stotinama kilometara širokom terenu. Vremena su se promenila. Pastirima se sada u određenim periodima u godini dodeljuju stalne parcele na tradicionalnim teritorijama za ispašu irvasa. Da bi očuvali taj način života, pastirima su potrebna skupa vozila za sve tipove terena (ATV) i motorne sanke da bi održavali stotine kilometara ograde između teritorija i pokretali velika krda u skladu sa propisima korišćenja zemljišta – čak i kad su ti propisi u suprotnosti sa instiktima irvasa. Kao što suprug Ingrid Geup, Nils Peder Geup, objašnjava: „Irvasima je bitan njuh, a ne vid. Oni prate vetar.”

Kao i mnogi pripadnici Laponci iz njegove generacije, Nils Peder je išao u obaveznu internatsku školu gde je njegov maternji jezik bio zabranjen kao posledica državne politike, takozvanog ponorvežavanja. Od tada je Laponcima data veća autonomija, ali njihovom jeziku, kojim danas govori manjina, nanesena je nepovratna šteta. Geupovi su jedna od malobrojnih laponskih porodica – ukupna populacija se procenjuje na oko 70.000 – koja još uvek uzgaja irvase.

Svakog juna, nakon dugog putovanja u planinske tundre severne Norveške, porodica Geup iščekuje krdo u građevinama nalik vigvamima, koje zovu lávut. Oni će provesti neprospavane noći žigošući mladunce pre nego što poteraju irvase ka njihovim letnjim pašnjacima među fjordovima.

Na prvi nagoveštaj dolaska krda psi u logoru skaču na noge, načuljenih ušiju. Krdo se preliva preko jednog udaljenog grebena, slivajući se niz planinsku padinu poput potoka. Ostali pastiri nadiru na vrh grebena na svojim terenskim vozilima, nagoneći stotine gromoglasnih irvasa u improvizovani tor. Mala deca, ukrućena poput morskih zvezda u svojim odelima za sneg, gegaju se bezbrižno unutar tora, nimalo zbunjena stampedom irvasa oko sebe.

Prijavite se ne feed komentara Komentari (0)

ukupno: | prikazano:

Pošaljite komentar comment

NAPOMENA: komentar ili poruka koju ste ostavili može biti objavljena u štampanom izdanju bez prethodne najave

  • Bold
  • Italic
  • Underline
  • Quote

Unesite kod sa slike:

Pogledajte šta vas očekuje u septembarskom izdanju National Geographic Srbija