Kroz prostor i vreme: Lazarev kanjon – splet hodnika između epoha

Veličanstvena pukotina usečena između šumovitog Malinika i ljutog krša Stobora.

Kroz prostor i vreme: Lazarev kanjon – splet hodnika između epoha Foto: Vladimir Tatarević
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Intrigira, zavodi i mami da bude osvojen. Do razmera opsesije vuče pogled u svoje dubine, i u njih se polazi misionarski, u iščekivanju da će nešto biti otkriveno, da će poruka biti primljena... Putovanje kroz Lazarev kanjon predstavlja put kroz vreme, a ne samo kroz prostor kojim, kao nigde, pulsira bilo prirode neobičnim mirom i bogatstvom živog sveta. 

Jovan Cvijić je o istočnoj Srbiji pisao sa posebnom pasijom, često koristeći opisne i lirske elemente, nesvojstvene naučnim radovima. Moglo bi se reći da svi koji se približe Lazarevom kanjonu bivaju zaintrigirani tajnovitošću nepoznatog, mistikom, naslućivanjem.

Obronci Istočnog Kučaja završavaju se planinom Malinik koja se pokroviteljski izdiže nad selom Zlot, na 12 kilometara od Bora. Na tom prostoru nalazi se najveća geomagnetska anomalija u Srbiji, poznata kao Zlotska geomagnetska anomalija, međutim, dosadašnja istraživanja nisu dala prihvatljivo geološko tumačenje porekla uzročnika ove anomalije. Masiv Malinika čini desnu stranu sistema klisure, jedinstvenih i izrazitih morfoloških odlika, formiranih tokom dužeg geološkog perioda procesima cirkulacije voda u krasu. Sa njegovog grebena, na 1087 metara, pruža se pogled na Dubašničku visoravan i ljuti krš Stobora. Između su ukrštene pukotine Zemljine kore, koje tvore četiri „kraka“, opervažene nepristupačnim, nazubljenim liticama na kojima suvereno stasavaju višestoletni borovi koji su zajedno sa srpskom ramondom (Ramonda Serbica) preživeli poslednje ledeno doba, koje se završilo pre oko 10.000 godina. Dubina Lazarevog kanjona i njegovih sastavnica kreće se od 200 do 700 metara, ali je za oko posmatrača najizraženija tamo gde je korito kanjona najuže – tek toliko da je moguće raširiti ruke – a to su litice ispod Koveja, severnog ogranka Malinika. Na tom mestu dužina doseže 375 metara, kao i u Mikuljskom kraku, gde takav jedan zid čini da se osećate kao pred džinovskom kulisom visokom 300 metara.

Kanjon Crne reke, mistični dragulj valjevskog kraja 

Reč je o zatvorenom ekosistemu u kojem su se održali uslovi za opstanak endemskih i reliktnih vrsta tokom geološkog perioda od 25.000 godina. Nestvaran prostor, zaturen u vremenu koji predstavlja prave senzacije za rudimentirana čula urbanog čoveka. Stanovništvo u toj oblasti čine dva entiteta: srpski i vlaški, dok se Zlot smatra tipičnim vlaškim selom.

Geografski, sistem Lazarevog kanjona ima tri ulazna (Demižlok, Mikulj i Vej) i jedan izlazni krak (Lazarev). Drugim rečima, Lazareva reka ima još tri pritoke koje su takođe same izdubile kanjonska korita. Kuriozitet područja je što su se nestašne vode dveju od njih nekim tajanstvenim putevima zauvek sakrile duboko u podzemni tok, a svoja stara korita – fosilne (suve) kanjone – ostavile za sobom poput monumentalnih spomenika, da bude maštu i podsećaju koliko su, iako male, ove reke moćne. 

Te dve ponornice su Demižlok i Mikulj. Središnji ulazni krak sistema Lazarevog kanjona počinje upravo na mestu gde rečica Demižlok ponire u izuzetno živopisnom spletu tunela i lučnih stena presvučenih mahovinom. Voda se ponovo pojavljuje na svetlosti dana na samom kraju Lazarevog kanjona, odnosno njegovom izlaznom kraku – na vrelu ispod Lazareve pećine, do kojeg, mereno koritom reke, ima 7,5 kilometara. Put njegovog podzemnog toka, od ponora do vrela, za čoveka je ostao tajna čuvana duboko u krečnjačkim masama, lavirint o kojem može tek da se sluti.

Ekipa stručnjaka profesora Radenka Lazarevića ubacila je u ponor Demižloka 4,5 kilograma specijalne boje za obeležavanje vodotoka (trasera), 11. avgusta 1997. godine u 10:00h, pri proticaju od 31,5 l/s. Boja se pojavila na Zlotskom vrelu tek 13. avgusta u 13:00h, i kretala se brzinom od 0,033 m/s. 

Ono što se može videti je fosilni kanjon Demižloka, njegovo staro korito kojim je tekao milionima godina ranije. Pošto reka ponire, on je suv preko cele godine i niko od meštana iz okoline ne pamti kada je voda njime tekla. 

Otkrijte i 8 neverovatnih mesta u Srbiji koje bi trebalo da posetite

Pošto voda njime ne teče, veći blokovi stena i oštro kamenje čine ga teško prohodnim, kao i debeli slojevi lišća i stabala koja se tu raspadaju godinama, netaknuta, na mestima gde ih je oborila snaga prirode. Fosilni kanjon Demižloka, od ponora do ušća reke Vej, dug je 1,6 kilometara, a odlikuje ga i to da je najbogatiji podzemnim oblicima reljefa (pećine, potkapine, jame, ponori) u čitavom krasu Dubašnice. Drugi rekord krije izlazni krak Lazarevog kanjona držeći duboko u svojim nedrima najveći pećinski sistem u Srbiji – Lazarevu pećinu. Ona je ogromna i delimično istražena, a dužina njenih hodnika iznosi 5638 metara. Speleološki tim ASAK-a nastavlja sa istraživanjima i procenjuje da ukupna dužina kanala iznosi 8000 metara. 

Susedna Vernjikica, osim što je poznata po izuzetno raskošnom nakitu, u sklopu svog enterijera sadrži najvišu dvoranu na Balkanu, čija visina iznosi 60 metara. Cvijić je svojevremeno opisao 11 jama ledenica u Srbiji, u kojima se led formira s proleća i traje tokom celog leta, te predstavlja dragocenu zalihu vode za stočare tokom sušnih perioda. Profesor Jovan Petrović je opisao četiri takve ledenice na Maliniku i Kučaju, a reč je o izuzetno retkim fenomenima kraških terena. S druge strane, na Dubašničkoj visoravni nalazi se i najveća vrtača na Balkanu, čiji prečnik dostiže skoro kilometar.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.