Strastveni čuvari retkosti: Specijalni rezervat prirode Zasavica

Mere zaštite Zasavici polako vraćaju arhaični sklad flore i faune, gde se čovek najbolje uklapa kao dobronamerni posetilac i posmatrač.

Strastveni čuvari retkosti: Specijalni rezervat prirode Zasavica Foto: Aleksandar Plavevski
Prelistajte galeriju   »
ostale slike u galeriji

Mali metalni čamac se sa mukom probijao kroz isprepletane lokvanje kojima, čim otopli, potpuno obraste Zasavica, a kada je motor zakašljucao pa stao, blokiran gustim tkanjem žutozelenog tepiha, ribočuvari Zoran Nedić i Dule Novaković su hitro dohvatili vesla. Uvežbanim manevrom, uz pomoć trske kao oslonca za polugu, čamac je prodro u deo toka malene reke, rezervisanog samo za izabrane – ribočuvare, istraživače i dabrove.

„Uskoro stižemo do najduže brane kod Batara koju su podigli dabrovi“, još zadihan objavljuje Nedić, zadivljen neimarskom veštinom ovih životinja i njihovim osećajem za pravdu, po kome za izgradnju koriste svako drugo stablo, obično topole ili vrbe.

Pročitajte i U zagađenoj reci Đetinja zabeležen veliki pomor ribe

Ali brane sada nema, odnela ju je visoka voda čineći ono što obično rade seljaci natežući se sa dabrovima. U toj igri nadmudrivanja svako ima svoju misiju – ljudi da napoje žedne njive, a dabrovi da održe vodostaj iznad pola metra jer im taj nivo omogućava lagodno kretanje. 

Evropski dabar, potpuno istrebljen početkom XX veka zbog mesa, krzna i sekreta kastorijalne žlezde, korišćenog u proizvodnji parfema, opstao je zahvaljujući projektu reintrodukcije u okviru koga je 35 primeraka stiglo i u Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ 2004. godine. Izobilje hrane – vodenog rastinja, ali i deteline, žita i kukuruza sa obližnjih oranica i pašnjaka, izostanak prirodnih neprijatelja i stroga zabrana lova učinili su da se dabrovi, podeljeni u porodice sa dve generacije mladih, rašire po celom toku reke, a neki od potomaka zasnuju nove domove pod složenom konstrukcijom od grana i pruća u Savi, Jadru i Blitvanskom kanalu. 

„Iako retko viđaju ljude, a mi ih hvatamo samo radi mikročipovanja, kad se oslobode stiska ruku, dabrovi ne beže, već mirno odlaze svojim putem“, objašnjava dr Duško Ćirović, profesor beogradskog Biološkog fakulteta, koga je prilikom prvog porinuća jedan mužjak ipak slučajno okrznuo kandžom. Kasnije je naučio da ih drži tako da odmah dodirnu vodu i ne uplaše se gubitka podloge, pa su nezgode eliminisane.



slike u galeriji
bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...