Spas od Holokausta pronašla u bunkeru: Priča poslednje preživele iz Varšavskog geta

„Ako moram da umrem sutra, neću danas prati uniforme“, pomislila je Lena Goldstajn u očaju želeći da isprovocira Nemce da je ubiju, jer je veći deo porodice već izgubila. Kako je na kraju uspela da se izvuče i ipak preživi, saznajte u nastavku...

Spas od Holokausta pronašla u bunkeru: Priča poslednje preživele iz Varšavskog geta Foto: Profimedia

Rodila se 1919. godine u Poljskoj, a kada je počeo Drugi svetski rat, Varšava je bila jedini grad u čitavoj Evropi koji se branio mesec dana. Međutim, pošto nije bilo ispostave hrane tog meseca, Nemci su ubrzo okupirali Varšavu.

Prve naznake progona

Svi su stajali u redovima čekajući za svoju činiju supe, uključujući i dečake. Nemci su im govorili da Jevreji ne treba da jedu. To je bio prvi znak nemačkog progona.

Potom su Nemci sve Jevreje (zajedno sa drugim Jevrejima iz obližnjih sela i gradova) stavili u Varšavu, u jedno malo područje grada. U 1940. godini 450.000 ljudi je stavljeno u ovu regiju, okruženu velikim zidom, piše Daily Telegraph.

„Mislili smo da je to dobar znak jer nećemo imati direktan kontakt s Nemcima, ali nismo znali šta tek dolazi“, kaže Lena.

Živi skeleti, a potom leševi

„Pre svega, naše sledovanje hrane je bilo veoma malo. Ljudi su prodavali svoju imovinu za hranu sve dok nisu bili primorani da prosjače. Vremenom su neki postali živi skeleti, a potom i leševi. Porodice nisu imale novca za sahranu, pa su ostavljale da leže tu pokrivajući ih novinama. Na početku je sve to bilo šokantno, ali su posle ljudi prestali da obraćaju pažnju“, kaže Lena. 

Prema njenim rečima, najveći heroji su bili dečaci koji su pronašli način da prokrijumčare hrane, ali ako bi bili uhvaćeni, Nemci su ih ubijali čak i za najmanji komad hleba.

Ljudi su bili toliko zbijeni u getu da se tifus, nošen telesnim vašima, proširio brzo ubijajući stotine. 

Vozovi smrti

Nemci su 1942. godine počeli sa svojim masovnim deportacijama. Obećavali su poslove za radnike na istoku. Pakovani su u vozove kao stoka, "radnici" su transportovani u Treblinku, rečeno im je da se skinu i poslati su na tuširanje, osim što u tuševima nije bilo vode već otrovnog gasa. Prvo žene i deca, a potom i muškarci. Hiljade ljudi je bilo ubijeno na dan. Sada se to čini neverovatnim, a bilo je i tada.

„Moji roditelji su prali nemačke uniforme u Varšavi. A ja nisam imala dozvolu da radim, pa sam se krila ispod krvavih uniformu kad je majka pozvana (na jevrejski praznik) tokom jedne od akcija i poslata u logor smrti. Potom sam zauzela njeno mesto i prala sam uniforme. Moj otac bi svoju sledovanu hranu (supu i malo hleba) delio na tri dela: za njega, mene i jednog starijeg gospodina koji se takođe krio“, priča svoju potresnu ispovest Lena Golestajn.

Neko od nas mora da preživi kako bi ispričao svetu šta se dogodilo ovde, jer u suprotnom niko neće verovati.“>>>



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u novembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.