Da li su ljudi po prirodi dobri ili loši?

Zahvaljujući lutkama i posmatranju ponašanja beba, naučnici se nalaze na pragu odgovora na večito pitanje o pravoj ljudskoj prirodi...

Da li su ljudi po prirodi dobri ili loši? Foto: Shutterstock

Pitanje da li smo suštinski dobri ili loši oduvek je mučilo ljudski rod. Hiljadama godina filozofi diskutuju o tome da li se rađamo dobri pa nas društvo kasnije kvari, ili imamo urođene slabosti koje nas društvo uči kako da kontrolišemo. Istraživanja iz oblasti psihologije donose nam nova saznanja koja bi ovoj višemilenijumskoj debati mogla da daju interesantan zaokret.

Jedan način na koji možemo doći do odgovora koje su to ljudske karakteristike fundamentalne jeste da posmatramo ponašanje beba. Um bebe nam pruža fantastičnu priliku da zavirimo u ljudsku prirodu. Bebe su minimalno izložene uticaju kulture: one nemaju prijatelje, nisu išle u škole i nisu čitale knjige. Njihov mozak je onoliko neiskvaren koliko je ljudski mozak u stanju da to bude.

Jedini problem jeste činjenica da bebe ne umeju da govore i ne mogu nam izneti svoje mišljenje o bilo čemu. U standardnim naučnim istraživanjima, ljudskim subjektima se daju detaljne instrukcije ili upitnici, a sve ovo zahteva upotrebu i razumevanje jezika. Takođe, iako je lepše i slađe raditi sa bebama nego sa odraslim ljudima, one baš i nisu poznate po poslušnosti.

Kako znatiželjni psiholozi prevazilaze ovaj problem?

Na sreću, nije nam uvek neophodan govor kako bi smo pokazali određenu sklonost ili stav o nečemu. Bebe pružaju ručice prema stvarima koje im se sviđaju i u istraživanjima je pokazano da imaju tendenciju da duže zadrže pogled na stvarima koje ih iznenađuju. Koristeći se upravo ovim merama posmatranja ponašanja beba, istraživači sa Jejl univerziteta u Americi sproveli su interesantan eksperiment na temu ljudske prirode, čiji rezultati ukazuju na činjenicu da od svojih najranijih dana ljudi imaju osećaj za dobro i loše i da, štaviše, instinktivno biraju dobro.

Kako su eksperimenti mogli ovo da pokažu?

Zamislite da ste beba. Pošto vam pažnja ne traje dugo, eksperiment mora da traje mnogo kraće i mora da bude daleko zabavniji nego običan psihološki eksperiment. Ovoga puta istraživači su napravili pravu lutkarsku predstavu. Na sceni je bilo veliko brdo jarko zelene boje, a lutke su bile isečeni trougao, kocka i krug u vedrim bojama, sa zakačenim pokretnim očima. Sledeće što se odigrava jeste mini predstava, u kojoj jedan od oblika pokušava da se popne uz brdo a druga dva idu za njim, tako što mu jedan pomaže gurajući ga ka gore od pozadi, a drugi pokušava da ga spreči gurajući ga nizbrdo.

Ono što se zatim dešava nam daje odličan uvid u ljudsku prirodu. Nakon predstave, bebe imaju izbor između igranja sa oblikom koji je pomagao ili sa oblikom koji je sabotirao pokušaj penjanja uz brdo. Bebe su značajno veći broj puta uzimale da se igraju sa onim oblikom koji je u predstavi bio „dobar“ i pomagao drugom obliku. Ovo ukazuje na činjenicu da bebe ne tumače predstavu kao nasumično kretanje tri oblika na brdu, već da je prisutno i razumevanje individualnih motivacija svakog oblika u ovom događaju.

Istraživači su dizajnirali još jedan test kako bi proverili ove nalaze. Bebama je pokazan još jedan mini akt predstave, u kojem oblik koji je pokušavao da se popne uz brdo ima izbor da se približi obliku koji mu je pomagao ili obliku koji ga je gurao na dole. Ovom prilikom, merena je dužina posmatranja ishoda oblikovog izbora. Rezultati su pokazali da su bebe značajno duže vremena provele gledajući situaciju u kojoj oblik koji se penjao gore prilazi onom obliku koji ga je u ovom naporu sabotirao. U svetlu prethodnih istraživanja, ovo znači da su bebe bile iznenađene tim ishodom. Kretanje ka obliku koji je pomagao bi imalo više smisla, i zato bebe nisu bile iznenađene kada bi prvobitni oblik taj izbor i napravio, gledajući ga značajno kraće. Kao što bi se mi iznenadili kada bi videli nekog kako grli čoveka koji ga je malopre nokautirao, tako su i bebe iznenađeno gledale u situaciju u kojoj oblik prilazi onom obliku koji ga je sabotirao.

Ovi nalazi ukazuju na činjenicu da pre nego što dođe do bilo kakvog uticaja kulture, ljudski mozak već poseduje određena očekivanja o tome kako bi drugi ljudi trebali da se ponašaju. Ne samo da kretanje oblika tumačimo u svojstvu njihovih motivacija umesto kao skup nasumičnih događaja, već posedujemo i urođene preferencije za benevolentne motivacije u odnosu na one koje su zlonamerne.

Ipak, debata o ljudskoj prirodi se ne rešava nalazima ovog istraživanja. Cinici bi mogli reći kako ovaj eksperiment ilustruje samo činjenicu da su deca motivisana sopstvenim interesom i da očekuju da se i drugi tako ponašaju. U najmanjem slučaju, ovaj eksperiment pokazuje da od samog rođenja posedujemo sposobnost da događaje u svetu oko nas posmatramo u svetlu implicitnih motivacija, kao i da posedujemo instinkt da prijateljske interakcije preferiramo u odnosu na neprijateljske. To je osnova moralnosti na kojoj se kasnije sve ostalo gradi.

Izvor: BBC



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...