Kako „kontrolisati“ kašnjenje i biti gospodar svog vremena?

Procenjuje se da Sjedinjene Američke Države godišnje izgube 90 milijardi dolara zbog kašnjenja ljudi. Koja je „psihološka pozadina“ ove vrste ponašanja?

Kako „kontrolisati“ kašnjenje i biti gospodar svog vremena? Foto: Shutterstock

Sklonost kašnjenju je verovatno najnepoželjnije ljudsko ponašanje u poslovnom svetu, ono koje se u tom okruženju na lestvici mana kotira visoko, i vrlo retko se toleriše. Niko ne voli da čeka, pa je najčešće reakcija na one koji kasne ljutnja zbog nepoštovanja njihovog vremena. Ljudi koji kasne posmatrani su kao neodgovorni, nepouzdani, pa čak i bezobzirni zato što namerno i svesno čine nešto što frustrira druge.

Koliko je zapravo tačna pretpostavka o svesnoj bezobzirnosti i nepoštovanju drugih? Poslednjih godina rađena su ozbiljnija istraživanja ovog relativno čestog problema – procenjuje se da između 15 i 20 odsto ljudi kasni. Uvrežena verovanja o „psihološkoj pozadini“ najčešće spominju pasivnu agresiju – odnosno da je kašnjenje indirektan način da nekoga povrede ili osujete. Osim toga, veruje se i da ljudi kasne jer jednostavno nemaju brige za druge, pa im je svejedno što ih neko čeka. Takav stav implicira da će kažnjavanje ponašanja dovesti do njegovog korigovanja.

Saznajte i Časovnik koji kasni samo sekundu na svakih 15 milijardi godina

Novija istraživanja, međutim, ukazuju da je to nije tako, budući da je većini osoba koje stalno kasne nelagodno što to čine, ali ne uspevaju da to promene, čak i kad zbog toga trpe sankcije. Usledilo je posezanje za medicinskim objašnjenjima – ozbiljnijim psihičkim poremećajima, kao što su depresija, opsesivno-kompulzivni poremećaj, ADHD (poremećaj hiperaktivnosti i deficita pažnje). Činjenica je da kašnjenje može biti jedan deo kliničke slike navedenih poremećaja, ali se ne može u potpunosti objasniti pozivanjem na ovu psihopatologiju. Problem je mnogo širi i jedan deo ljudi koji su sasvim funkcionalni gotovo nikad ne stiže na vreme. 

Subjektivni doživljaj vremena 

Nekoliko autora se bavilo proučavanjem konstantnog kašnjenja, između ostalog i u cilju da razumevanjem ponašanja dođu do predloga kako se ovo nefunkcionalno ponašanje može promeniti. Džef Konte, profesor psihologije na San Dijego univerzitetu, je višegodišnjim radom i istraživanjima o kašnjenju došao do nekih zaključaka vezanih za crte ličnosti: on smatra da su te crte duboko ukorenjene u ličnost, a kašnjenje kao navika povezano s njima. Istraživanjem iz 2001. godine, Konte je postavio tezu da su ličnosti „tip A“, između ostalih svojih osobina (ambicioznost, orijentacija na postignuće, hostilnost) imaju i osobinu tačnosti, dok su osobe „tip B“ mnogo ležernije, sporije i sklone kašnjenju.

Zapravo, tip B ličnosti drugačije doživljavaju proticanje vremena u odnosu na pojedince tipa A ličnosti. Do ovog zaključka istraživač je došao merenjem opaženog (subjektivnog) vremena u odnosu na objektivno izmeren jedan minut: ispitanici koji su bili ličnosti tip A, procenili su da je minut trajao 58 sekundi, dok je za ispitanike tip B ličnosti, prosečno vreme subjektivnog trajanja jednog minuta bilo 77 sekundi. Na osnovu toga, Konte je zaključio da se ova „razlika od 18 sekundi nakupi tokom dužeg perioda vremena“ i čini ono vreme za koliko pojedinac zakasni.

U drugom istraživanju 2003. godine, Konte se bavi proučavanjem veze između kašnjenja i sklonosti multitaskingu (obavljanju više poslova istovremeno). On koristi jedan relativno nov konstrukt – „polihroničnost“ , što predstavlja opseg u kome su ljudi skloni da učestvuju u više aktivnosti istovremeno. Na uzorku od 181 operatera podzemnih železnica, Konte je potvrdio hipotezu da su oni koji su bili skloniji polihroničnosti, istovremeno više kasnili. Istraživač ovaj nalaz objašnjava time da je pri izvršavanju više zadataka u isto vreme, teže održati nadzor nad svima – distrakcija pažnje je intenzivnija, pa je potrebno više vremena posvetiti usmeravanju fokusa na ono što treba obaviti. 

Pogledajte i Magija merenja tačnog vremena (VIDEO)

Sudeći prema jednom drugom istraživanju, sama sklonost multitaskingu je više mana nego vrlina, uprkos uvreženom verovanju kao poželjna veština. Profesori Sanbonmacu i Strejer s Juta univerziteta su, ispitujući korišćenje mobilnog telefona tokom vožnje, njihove samoprocene efikasnosti i nekih osobina ličnosti došli do sledećeg zaključka: oni koji veruju da su sposobniji za multitasking zapravo su skloniji lošijem postignuću u takvoj situaciji. Osobine ličnosti koje su se pokazale povezanim sa ovom sklonošću su izražena impulsivnost i potraga za uzbuđenjima, koje su opet povezane s nemogućnošću usmeravanja pažnje, čime se dolazi i do loše kontrole vremena.

Kašnjenje može biti i naučeno, tvrdi psihoterapeut Ron Helpmen, specijalista za ovu vrstu ponašanja (između ostalog, autor je sajta lateness.org). On navodi primer prijateljice koja je živela pored škole, pa nije morala da izdvaja posebno vreme za stizanje do nje. Godinama je ponavljala ovo ponašanje, tako da je posle imala teškoće da stigne na vreme na udaljenija mesta. Ovaj autor navodi da je jedna od karakteristika „kasnilaca“ procenjivanje vremena bazirano na idealnim uslovima: bez zastoja ili nepredviđenih okolnosti. Takođe, oni ne računaju u ukupno vreme usputne radnje, kao što su oblačenje, obuvanje, izlazak iz zgrade ili ulazak na posao.

Gospodari vremena 

Helpmen je dao pregled nekoliko crta ličnosti, koje su uzrok netačnosti u vremenu. Kreativci su, po njemu, osobe intenzivnijih emocionalnih reakcija, pa se njima upravljaju i prilikom planiranja odlaska negde. Kada netačno isplaniraju vreme, prema Helpmenu, njihova osećanja su toliko jaka, tako da su oni skloni da ih potisnu i, samim tim, ne analiziraju racionalno šta bi trebalo da promene. S druge strane, tvrdi Helpmen, oni koji su više „logički“ tipovi, neće biti preplavljeni emocijama i realnije će sagledati šta je dovelo do kašnjenja, pa će sledeći put to uzeti u obzir.

Drugi tip osobe koja kasni je „trebalo bi – osoba“ („shouldist“) – ljudi koji tvrdoglavo očekuju da svet funkcioniše po matricama kako oni očekuju da treba da bude. Njihova nerealna očekivanja vode ih u kašnjenje preko očekivanja da je potrebno manje vremena za neku aktivnost ili da prevoz neće zakasniti, jer „tako ne bi trebalo da bude“. Autor napominje da je ovaj tip razmišljanja ponekad i posledica urođenih karakteristika, na primer temperamenta, ali može biti i prenet kao model od strane rigidnih „trebalo-bi“ roditelja.

Helpmen govori i o trećem tipu koji kasni, a to je gospodar – ove osobe očekuju da će same uspeti da kontrolišu stvari tako da funkcionišu savršeno, ili da će se svet adaptirati njihovim željama. Autor objašnjava da neka od ovakvih ponašanja vode iz traumatičnog detinjstva, pa je kašnjenje manevar bekstva iz osećanja bespomoćnosti, ali i jedan vid podizanja samopouzdanja.

Kontrola ponašanja 

Kako da kasnite manje?



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je julsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.