Da li bi samo dvoje ljudi moglo da obnovi vrstu?

Kada je vrsta Dryococelus australis bila na ivici istrebljenja, jedan mužjak i jedna ženka su populaciju za samo devet godina povećali za 9.000 primeraka.

Da li bi samo dvoje ljudi moglo da obnovi vrstu? Foto: Profimedia

Malo ostrvo Balova piramida nalazi se 600 kilometara istočno od Australije i izdiže se iz Pacifika kao oštri komad stakla. Tu se kriju poslednji pripadnici vrste Dryococelus australis, insekata veličine ljudskog dlana koji su na čudan način preživeli istrebljenje.

Nakon što su crni pacovi izvršili invaziju na ostrvo Lord Houv, postojala je realna pretnja da će ovi insekti zauvek nestati s lica zemlje. Međutim, naučnici su dva insekta nazvana Adam i Eva poslali na Balovu piramidu i samo devet godina kasnije našli 9.000 njihovih potomaka.

Možemo li se nadati da je i ljudsku rasu moguće obnoviti na osnovu samo dve jedinke? Koliko vremena bi za tako nešto bilo potrebno?

Pročitajte: Kako je Adamova jabučica dobila ovaj naziv?

Prema Nasinom istraživanju, hitno nam je potreban odgovor na takvo pitanje.

Pretpostavimo da Zemlju za 100 godina zadesi velika katastrofa. Preživljava samo dvoje ljudi. Prva generacija čovečanstva predstavljaće braću i sestre.

Sigmund Frojd verovao je da je incest jedini univerzalni tabu, pored ubijanja roditelja, jer nije samo odbojan i šokantan, nego i vrlo opasan.

Studija sprovedena na deci rođenoj u Čehoslovačkoj između 1933. i 1970. otkrila je da gotovo 40 odsto onih čiji su roditelji bili u prvom stepenu srodstva ima neki oblik teškog hendikepa, od čega je 14 odsto na posletku i umrlo.

Pročitajte: S kojim vrstama delimo najviše DNK?

Kako bismo razumeli zašto je ukrštanje unutar bliskih srodnika jedne vrste toliko opasno, treba da se upoznamo s genetikom. Svako ima po dve kopije svakog gena – po jedan od svakog roditelja. Međutim, neke varijacije se ne ispoljavaju ako nemate dva potpuno ista gena. Većina naslednih bolesti izazvana je tim “recesivnim” varijantama, koje se “provuku” ispod evolucionog radara, jer su pojedinačno potpuno bezopasni. Zapravo, prosečna osoba ima između jedne i dve smrtonosne recesivne mutacije u svom genomu.

Kada su partneri u srodstvu, lako dolazi do uparivanja takvih gena.

Uzmimo za primer ahromatopsiju, redak recesivni poremećaj koji izaziva potpuno slepilo za boje. Ako bi jedan od naših postapokaliptičnih pionira imao varijantu, postoji verovatnoća od 1:4 da će njihovo potomstvo imati takav gen. Nakon samo jedne generacije nastale incestom, rizik značajno raste – sada je verovatnoća da će njihovi potomci imati par takvih varijanti 1:4, a to znači da će biti rođeni s ahromatopsijom.

To je bila sudbina naseljenika Pingelapa, dalekog atola na zapadu Pacifika na kom kompletna populacija potiče od svega 20 preživelih u strašnom tajfunu koji je u 18. veku pogodio ostrvo. Među preživelima je bio i jedan nosilac ahromatopsije, ali s tako malim genetskim fondom, desetina populacije danas je potpuno slepa za boje.

Genetsko istraživanje otkriva da 30 odsto DNK belih Britanaca ima nemačko poreklo

Ne morate ići na ostrva da biste uvideli posledice ulaska u odnose sa bliskim srodnicima - dovoljno je analizirati loze evropskih kraljevskih porodica.

Najpoznatija žrtva neumoljive genetike koja ne trpi odnose među srodnicima bio je Karlos II od Španije. Kola su se slomila na njemu posle devet generacija strateških brakova između rođaka, stričeva i nećaka i on je rođen sa nizom mentalnih i fizičkih poremećaja.

Kralj nije mogao ni da hoda do osme godine života, a pošto je bio neplodan, kompletna dinastija je ugašena njegovom smrću.

Španski naučnici su naknadno otkrili da su Karlovi preci bili toliko međusovno povezani, da je njegov “koeficijent ukrštanja” (broj koji odražava proporciju nasleđenih identičnih gena oba partnera) bio viši nego u slučaju da su njegovi roditelji bili rođeni brat i sestra.

Na isti način ekolozi mere genetske faktore rizika za ugrožene vrste.

“U manjim populacijama svi pre ili kasnije postaju srodnici”, objašnjava dr Brus Robertson s Univerziteta "Otago", koji proučava novozelandske papagaje kakapoe, kojih danas ima svega 125 na planeti.

Pročitajte: Genetski koktel u svima nama

Iz svega što se zna o ukrštanju srodnika, naša vrsta bi nakon opstanka samo dvoje ljudi bila neprepoznatljiva.

Ne samo da bi ljudi izgledali drugačije, nego bi verovatno predstavljali sasvim drugu vrstu u odnosu na Homo sapiensa.

Dakle, koliko raznovrsnosti je potrebno za opstanak čovečanstva?

“U principu, treba vam 50 pojedinaca koji nisu u međusobnom srodstvu i još 500 za adaptaciju”, kaže Robertson.

S druge strane, ljudi su živi dokaz da ovaj koncept ima svoje nedostatke. Prema anatomskim i arheološkim dokazima, naši preci nisu mogli da postignu takvu raznovrsnost, budući da je milionima godina bilo svega oko 1.000 pripadnika naše vrste. Studija iz 2012. pokazala je da između dve susedne grupe šimpanzi ima više genetskih različitosti, nego među svih sedam milijardi živih ljudi na planeti.

Dakle, šta je s našim poslednjim ljudima na planeti?

Sve dok apokalipsa ne uništi same osnove moderne civilizacije, čovečanstvo se može obnoviti i to munjevito brzo. Dokaz je i zajednica Haterit na severu Amerike, koja je na svakih 17 godina imala dvostruko više stanovnika. Kada je reč o samo dvoje preostalih, verovatnoće su daleko, daleko manje.

Izvor: b92



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...