Naučne kamikaze: 5 pronalazača koji su izgubili život zbog nauke

U nastojanju da drugima olakšaju život, pojedini pronalazači su svojim inovacijama pre svega usmrtili sebe.

Naučne kamikaze: 5 pronalazača koji su izgubili život zbog nauke Foto: Profimedia

Pronalazači i inovatori neprestano tragaju za onim što će olakšati i poboljšati život. Pronalasci vremenom postaju deo svakodnevnice, a čak i kada razmišljamo o njihovoj neobičnosti i inovativnosti, retko se zapitamo kako su promenili živote onih koji su ih osmislili. Neki od inovatora su dolazeći do važnih ili jednostavno novih razmišljanja, pronašli i put ka svojoj smrti. Ubile su ih njihove ideje.

Otkrijte: 10 neobičnih priča o najvećim genijima

Marija Kiri

Prva žena nobelovac i prva osoba koja je dobila dve Nobelove nagrade, za fiziku i hemiju, Marija Kiri, bila je i jedna od prvih osoba koje su proučavale radioaktivnost. Jedan od osnovnih motiva koji ju je vodio kroz ova istraživanja bila je primenljivost zraka iz radioaktivnih elemenata u lečenju tumora. Dok je bila svesna mogućnosti da se ovo zračenje koristi u medicinske svrhe, znanja o njegovom štetnom delovanju u tadašnje vreme nisu bila velika. Uslovi u kojima su se vršili eksperimenti nisu bili bezbedni, a Marija Kiri je često u svojim džepovima nosila epruvete sa radioaktivnim supstancama. Radeći pasionirano uvek je bila okružena radijumom i polonijumom, elementima koje je otkrila i koji su uništavali njeno zdravlje.

Pročitajte: Pismo koje je Ajnštajn poslao Mariji Kiri


Foto: Wikimedia Commons

Za vreme Prvog svetskog rata, Marija Kiri je radila u improvizovanim bolnicama na frontu kao radiolog bez ikakve zaštitne opreme. Ovakvi uslovi rada doveli su do više hroničnih bolesti i slabljenja vida, ali Marija nije želela da prizna da je uzrok radioaktivnost. Posle brojnih problema sa zdravljem ustanovljen je i poremećaj krvi za koji nije bilo leka, a koštana srž nije reagovala na lečenje upravo zbog dugogodišnje izloženosti radioaktivnom zračenju. Posthumno je objavljena njena knjiga ”Radioaktivnost” a originali njenih radova se danas nalaze u specijalnim olovnim kutijama i mogu im pristupiti samo ljudi koji nose posebnu zaštitnu odeću.

Marija Kiri: Romansa s radijumom

Tomas Midžli

Po obrazovanju inženjer, ali i veliki poznavalac hemije, Tomas Midžli, imao je oko 100 patenata, a od posledica nekih od njih planeta još uvek ne može da se oporavi. “Imao je veći uticaj na atmosferu od bilo kog drugog organizma u istoriji Zemlje”, ovim rečima je Midžlija opisao Džon Robert Meknil, istoričar životne sredine.

Tomas Midžli je radio u auto kompaniji Dženeral Motors kada je otkrio da dodavanjem tetraetil olova benzinu može da se spreči buka u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Ovaj pronalazak je doveo do usporavanja sagorevanja, efikasnijeg rada i veće snage motora, ekonomičnije potrošnje goriva, pa samim tim i do većeg profita što je igralo ključnu ulogu u namerema kompanije da iskoristi ovaj Midžlijev pronalazak.

Pogledajte: 11 najvećih naučnih prevara u istoriji čovečanstva

Iako u to vreme nije moglo da se pretpostavi kakve će biti posledice upotrebe benzina obogaćenog olovom, znalo se da je ovaj hemijski element otrovan pa je kompanija vešto izbegavala njegovo pominjanje, a supstanca je dobila ime ”Etil”. Za ovo otkriće Midžli je dobio medalju Američkog hemijskog društva, ali i trovanje od kog se neko vreme lečio.


Foto: Wikimedia Commons

Nakon ovog patenta, tim Dženeral Motorsa, u kom je važnu ulogu igrao Midžli, postavlja sebi zadatak da pronađe neotrovno i nezapaljivo jedinjenje koje će se koristiti za rashladne uređaje. Kao rezlutat ovih istraživanja dobijen je freon.

Danas je poznato da su Midžlijeve inovacije štetno uticale na životnu sredinu. Velike količine olova, koje su  sagorevanjem benzina širom sveta oslobađane u atomosferu, štetno su uticale na javno zdravlje. Freon je uticao na oštećenja ozonskog omotača i efekat staklene bašte, ali 30 godina pre nego što se saznalo za ove posledice Midžlovog pronalaska, ovaj neobični naučnik je dobio poslednju smrtonosnu ideju. Ovog puta davljenje nije bilo simbolično niti postepeno.

Tomas Midžli je 1940. godine oboleo od paralize zbog koje je bio vezan za krevet. Njegov pronalazački duh nije mogao da miruje pa je osmislio složen žičani sistem koji mu je pomagao da ustane iz kreveta. Međutim, Midžli se nakon što je obavio Zemlju štetnim suptsancama, upleo u konopce svoje sprave i umro od davljenja.

Aleksandar Bogdanov

Aleksandar Bogdanov je bio lekar, boljševik i pisac naučne fantastike. Jedan je od osnivača Boljševičke partije iz koje je kasnije zbog svojih ideja izbačen. Naime, partija je odbacila njegovu tektologiju, odnosno zamisao o primenjivanju principa nauke na društvenu strukturu. Kada je napustio politiku ideje je izražavao pišući naučnu fantastiku. Jedan od najpoznatijih Bogdanovljevih romana je ”Crvena zvezda” u kome piše o komunističkoj utopiji na Marsu, a kroz roman se provlači i ideja koja ga je koštala života.


Foto: Profimedia

Marsovci, nastali u mašti Bogdanova, međusobno razmenjuju krv i time poboljšavaju svoje zdravlje, ali u isto vreme jačaju i kolektivni duh. Ovakve ideje su ignorisane i smatrane besmislenim sve dok Staljin u njima nije video mogućnost vojne upotrebe pa je podržao osnivanje Bogdanovog instituta za transfuziju krvi. Iako još uvek nedovoljno proučena, transfuzija krvi je u to vreme bila metod za oporavak i lečenje pacijenata, ali Bogdanov je verovao da se može koristiti i za poboljšanje zdravlja, pa čak i produženje mladosti. Vođen ovim idejama, Bogdanov je redovno učestvovao u transfuziji krvi, beležio je svoje simptome podmlađivanja, a u njegovim eksperimentima je učestvovala i Lenjinova sestra.

Pročitajte: Lenjinovi ostaci u sve boljem stanju? Kako je to moguće?

U svojoj potrazi za mladošću je i umro kada je sebi dao krv studenta koji je bolovao od malarije i tuberkuloze. Međutim, smrt Aleksandra Bogdanova je prekrivena brojnim tumačenjima od nedovoljnog poznavanja krvnih grupa do samoubistva iz političkih razloga.

Silvester Roper

Jedan od prvih automobila je imao parni pogon, a za njegov nastanak je zaslužan Silvester Roper, čovek koji je napravio i prvi bicikl na paru, odnosno prvo vozilo na dva točka koja se pokreće samo i koje je bilo preteča motocikla. Roper je od detinjstva pokazivao interesovanje za mehaniku, a njegovi patenti su bili vezani ne samo za vozila već i za šivaće mašine, puške, pištolje i protivpožarne aparate.

Roper je 1869. godine na bicikl ugradio motor na parni pogon. Ispod sedišta se nalazio mali kotao koji je služio i kao rezervoar za vodu koja se grejala pomoću uglja. Vremenom je razvijao sve naprednije modele koji su imali veće rezervoare i koji su mogli da pređu veći broj kilometara. Roper je svoje pronalaske predstavljao na vašarima i u cirkusima, a bicikl na parni pogon je izazivao oduševljenje i stekao je veliku popularnost.

Otkrijte: Neobične navike nekih od najvećih mislilaca


Foto: Wikimedia Commons

Međutim, nisu svi delili divljenje prema ovom vozilu pa je u novinskim tekstovima pisalo da proizvodi neprijatan miris, a svojom bukom plaši konje i nervira građane. Jednom je čak Roper uhapšen zbog vožnje ozloglašenog bicikla, ali je ubrzo oslobođen jer je ustanovljeno da nije prekršio zakon. Kada je smatrao da je vozilo usavršeno, Roper je odlučio da ga testira na trkačkoj biciklističkoj stazi. Nekoliko krugova je uspešno vozio dok ostali biciklisti nisu mogli da ga stignu, ali on je neprestano želeo veću brzinu sve dok nije pao i poginuo, ili umro od srčanog udara kako su neki lekari tvrdili.

Razvoj autoindustrije značajno je obeležio rad Braće Dusenberg, samoukih mehaničara i osnivača istoimene kompanije za proizvodnju motora i trkačkih automobila. Stariji brat Fredrik je uglavnom bio taj koji je imao ideje, dok ih je mlađi brat Ougust sprovodio u delo. Prvi auto uspešno napravljen u Americi isključivo za trke izašao je iz kompanije Dusenberg. Među novitetima koje su doneli autoindustriji su osmocilindrični motor i hidraulične kočnice, a automobili ove kompanije su dvadesetih i tridesetih godina bili poznati po luksuznom izgledu i velikoj brzini. Fredrik je predviđao da će u budućnosti biti uobičajene brzine koje su u to vreme bile nezamislive, a 1901. godine dok je pokušavao da razvije veliku brzinu, njegov auto se prevrnuo i inovator je poginuo.

Pogledajte: Neverovatna trasa za vožnju biciklom (VIDEO)

Žan-Fransoa Pilatr de Rozije

Prvi čovek koji je po legendi umro tako što je pao sa neba bio je Ikar. U stvarnost je to bio Žan-Fransoa Pilatr de Rozije, francuski nastavnik fizike i hemije. Kao student farmacije zavoleo je hemiju, a i eksperimentalnu fiziku, a nakon prve javne demonstracije balona koji pokreće topao vazduh, 1783. godine, ovaj pronalazak braće Mongolfhe je sve više privlačila njegovu pažnju.

Već nekoliko meseci kasnije poleće i prvi balon na vodonični pogon iz Versaja, a posadu čine ovca, petao i patka. Rozije je posmatrao i ovaj događaj želeći da bude prvi čovek koji će leteti balonom iako je kralj Luj  XVI smatrao da let nije bezbedan pa bi trebalo da prvi putnici budu osuđenici. Uporni Rozije i markiz Darlandez ipak dobijaju dozvolu kralja i postaju prvi ljudi koji su leteli balonom, a ovaj podvig je u narodu slavljen kao herojski.

Saznajte: Najveća letelica na svetu

Rozije nakon toga planira da balonom putuje iz Francuske u Englesku preko Engleskog kanala, a njegov saputnik ovog puta bio je Pjer Romejn. Vetrovi su stvarali problem, pa je nestrpljivi Rozije odlučio da eksperimentiše sa drugačijom vrstom balona tako što je kombinovao vodonični sa balonom sa pogonom na vruć vazduh. Smatrao je da će ovakav hibridni balon imati dovoljnu snagu da se uzdigne do mesta gde će mu vetrovi biti naklonjeni. Međutim, u balonu je izbio požar i oba putnika su pri padu na zemlju poginula.

Vek kasnije, prvi uspešan i dokumentovan let jedrilicom dokazao je da je čovekov let bez ikakvog napajanja moguć, a izveo ga je Oto Liliental. Od detinjstva je bio očaran pticama, proučavao ih je i želeo da omogući čoveku da poleti. Kasnije se zainteresovao za fiziku koja se krije u osnovi letenja, pa je prvi proučavao mogućnost pravljenja veštačkih krila iz ugla ove nauke. Nakon 20 godina eksperimentisanja u laboratoriji, odlučio je da se praktično uveri da je let moguć.


Foto: Wikimedia

Jedrilicom koju je sam dizajnirao i koju je držao ramenima leteo je oko 2000 puta u periodu od 1891. do 1896. godine. Na poslednjem letu jedrilica je zastala tako da Liliental nije mogao da je kontroliše već je pao a kasnije i umro od posledica pada. Njegov pronalazak je značajno uticao na razvoj avijacije i nastanak prvih aviona, dok knjiga ”Letenje ptica kao osnov avicjacije” i danas pruža značajna znanja i informacije.

Godinu dana pre Lilentalove smrti rođen je inovator sa još većim letačkim ambicijama. Maks Valijer je verovao da se granice do kojih čovek može da leti nalaze mnogo dalje i da će jednog dana biti moguće putovati raketom u svemir. Planirao je istraživanje koje bi se odvijalo u četiri faze – eskperimentisanje na motoru, korišćenje motora za vozila i sanke na raketni pogon, proizvodnja letelice a zatim njihovo poboljšanje do svemirskog broda na raketni pogon.

U prvoj fazi Valijer je radio sa Fric von Opelom, unukom osnivača kompanije Opel. Nakon eksperimentisanja na motorima, počela je i izrada prvih automobila na raketni pogon. Kompanija Opel je ovo videla kao priliku da promoviše svoja vozila, a Valijer je želeo da na ovakav način poveća interesovanje javnosti za rakete. Smatrao je da nakon oduševljenja ovim automobilima, ljudi njegove ideje neće smatrati uzaludnim. Krajnji cilj je bio put u svemir, a Valijer je bio jedan od osnivača Društva za svemirska putovanja, koje je bilo amatersko ali je okupilo mnoge nemačke naučnike i mislioce. Mnogi od njih su kasnije i učestvovali u ostvaraivanju Valijerovih snova o svemirskim putovanjima. Nakon uspešne prve dve faze istraživanja, Valijer počinje da eksperimentiše sa tečnim gorivom za letelice. Na jednom od testiranja, motor je eksplodirao a geler je probio plućnu arteriju tridesetpetogodišnjem Maksu Valijeru koji je ubrzo umro.

Izvor: Elementarijum



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...