Zašto nisu svi prsti na ljudskoj ruci iste dužine?

Šta je igralo presudnu ulogu u formiranju šake kakvu imamo danas – upotreba različitog i sve kompleksnijeg oruđa ili agresija?

Zašto nisu svi prsti na ljudskoj ruci iste dužine? Foto: Profimedia

Ljudska ruka se prilično razlikuje od gornjih ili prednjih ekstremiteta ostalih primata: naši prsti su kraći, dlan manji, a palac nam je snažniji.

Još uvek nije utvrđeno u kom se trenutku evolucije formirala ljudska šaka kakvu vidimo danas. Sudeći po najnovijim naučnim istraživanjima, najverovatnije se to dogodilo pre oko 800.000 godina. Međutim, s obzirom na to da je utvrđeno da su naši preci imali stiloidni nastavak na trećoj metakarpalnoj kosti još pre skoro 1,5 miliona godina, pojedini naučnici smatraju da se „moderna ruka“ možda formirala ranije nego što se misli.

Otkrijte: Kako funkcioniše ljudsko telo tokom 24 sata?

Šake naših predaka, pre više miliona godina, najverovatnije su izgledale nalik šakama današnjih šimpanzi – dlanovi i prsti su bili duži, a palčevi slabiji i manji. One su se potom prilagođavale specifičnom načinu hodanja i penjanju. To je dovelo do toga da ruke, vremenom, postanu dovoljno snažne da se naši preci penju na drvo, nešto slabije za potrebe, recimo, zamahivanja štapom i precizne kada bi rukovali nećim sićušnim i kada bi zatrebala fina motorika.

Kako bi objasnili šta se to konkretno dogodilo da bi došlo do ovako značajne transformacije, naučnici predlažu tri zanimljive teorije.

Po jednoj od njih, čovekov predak je najpre rukovao teškim, kabastim oruđem, ali je ono nakon izvesnog vremena postalo sitnije, finije i kompleksnije, pa se evolucija prilagodila ovim promenama.

Anatomija: Naučnici otkrili novi deo ljudskog tela?

Zagovornici druge teorije tvrde da je šaka pak evoluirala tako da se prilagodi dvema važnim radnjama: bacanju i čvrstim držanju. Uzmimo za primer bacanje loptice u bejzbolu i rukovanju sekirom. U prvom slučaju je potrebno da vrhovi prstiju ovladaju preciznošću, dok je u drugom neophodan snažan palac koji bi „preklopio“ ostale prste i omogućio nam da čvrsto držimo sekiru. U svakodnevnici koja je bila ispunjena upravo ovim radnjama, nije ni čudo što su naši preci vremenom razvili drugačije prste.

Treća teorija ukazuje na onu agresivniju stranu ljudske ličnosti i njenu povezanost s anatomijom i evolucijom. Naime, njeni zagovornici podsećaju da „gole“ ljudske ruke postaju moćno oružje tek kada stisnemo pesnice. „Geometrija“ prstiju, takva kakva je danas, omogućava nam da bez poteškoća savijemo prste i stisnemo pesnicu. Ovu teoriju mnogi smatraju dobrom jer je povezana s činjenicama da šimpanze ne mogu da stisnu pesnicu kao što to čine ljudi, da što manjom površinom pesnice zadamo udarac – to je on bolniji i s činjenicom da raspoređenost kostiju pri stiskanju pesnice dovodi do toga da udarac bude silovitiji.

Pogledajte: 7 najvećih misterija ljudskog tela

Takav raspored kostiju i snaga prilikom formiranja pesnice mogući su isključivo zato što su ljudski prsti različite dužine i što vrhovima savršeno naležu na dlan.

Da li to znači da je i potreba za agresijom igrala značajnu ulogu u evoluciji? Ili treća teorija nije odgovor na pitanje zašto su se šake razvile na ovaj način?



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...