Zašto nam je tako lako da poverujemo u nešto?

Verovanja pokreću svakog pojedinca, ali i čitav svet.

Zašto nam je tako lako da poverujemo u nešto? Foto: REUTERS/Athit Perawongmetha

Ponekad su uzrok najjednostavnijih ljudskih radnji, ali zahvaljujući njima nastaju i ideologije, religije i različiti pokreti. Iako su deo naše svesti, njihov uticaj na spoljašnji svet i događaje u njemu je nemerljiv. Takođe je nemerljiv i broj verovanja koje poseduje svaki pojedinac, a mnogih često nije ni svestan. Da li postoji nešto merljivo u ovom fenomenu?

Saznajte: Da li su siromašniji ljudi religiozniji?

Zbog njihove složenosti, isprepletenosti sa drugim verovanjima i, pre svega, apstraktnosti, prirodne nauke dugo nisu posmatrale verovanja kao predmet svojih istraživanja. Dugo se smatralo da sa njima ne može biti povezano ništa materijalno, a u XX veku je filozof Bertrand Rasel u svom spisu ”Analiza uma” tvrdio da su verovanja ”najmentalniji entiteti” što ih čini najudaljenijim od materije.

Razvoj neuronauka utiče na jedan sasvim nov pristup ovom fenomenu, pa naučnici pokušavaju da utvrde šta se događa u čovekovom mozgu kada u nešto veruje ili ne veruje. Jedno od prvih takvih istraživanja, pod nazivom ”Funkcionalna neuroslika verovanja, neverovanja i nesigurnosti” sproveo je Sem Heris 2007. godine na Kalifornijskom univerzitetu.

Otkrijte: Koje religije su spremne da prihvate život u svemiru? (VIDEO)

3+3=4

U ovom istraživnju je pomoću magnetne rezonance posmatran mozak 14 odraslih dobrovoljaca dok su ocenjivali različite stavove kao istinite, lažne ili kao one za koje se ne može odrediti kojoj od ove dve kategorije pripadaju. Jedan od važnijih zaključaka ovog istraživanja jeste razlika u vremenu reakcije.

Naime, ispitanici su najbrže odgovarali kada su bili sigurni da je stav istinit, a između reakcije na stavove u koje ne veruju ili sumnjaju nije bilo vremenske razlike. U ovom zaključku se možda krije odgovor na pitanje zašto ljudi imaju mnogo predrasuda i zašto u svoja verovanja retko kada posumnjaju dok nova prihvatuju najčešće samo ako su u skladu sa starim verovanjima.

Sem Haris i njegovi saradnici su nakon ovog istraživanja i na osnovu ranijih psiholoških studija zaključili da je Baruh Spinoza bio u pravu kada je tvrdio da stavove prećutno prihvatamo kao istinite dok njihovo odbacivanja zahteva duže i teže procese.

Pročitajte: Da li je religija sama po sebi nasilna?

Herisovo istraživanje je prvo pokazalo koje su razlike između verovanja, neverovanja i nesigurnosti na neurološkom planu. Posmatrajući procese u mozgu ispitanika, istraživači su utvrdili da su ova tri različita aspekta verovanja povezana sa povećanom aktivnošću u različitim delovima mozga.

Verovanje da je stav istinit je povezano sa povećanom aktivnošću u ventromedijalnom prefrontalnom korteksu, oblašću mozga koja je zadužena sa sampredstavljanje, donošenje odluka, ali i učenje pomoću nagrade. Reakcija na stavove koje su ispitanici smatrali lažnim bila je praćena povećanom aktivnošću u prednjoj insuli koja je odgovorana pre svega za percepciju bola, gađenja i negatvine stimuluse. Nesigurnost se od verovanja i neverovanja neurološki razlikuje po povećanim aktivnostima u prednjem cingularnom korteksu koji je zadužen za rešavanje konflikata i pronalaženje grešaka.

Znate li U šta veruju satanisti?

Istraživanje je pokazalo ne samo da su za sumnju neophodni napori i duži procesi, već i da se suočavanje sa stavovima u koje ne verujemo odvija paralelno sa procesima u mozgu koji su povezani sa neprijatnošću. Neprijatnost može biti jedan od uzroka zašto je lakše verovati nego ne verovati, ali i zašto ponekad osećamo jaku odbojnost prema onome u šta ne verujemo.



ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
U prodaji je junsko izdanje časopisa National Geographic Srbija.