On u bukvalnom prevodu znači "zabrana sećanja", u smislu da osoba koja je osuđena na tu zabranu ne sme da bude upamćena, tj. proterana je iz javne uspomene. Izraz se koristio za vrstu javne posthumne kazne koju je Senat u Rimskom carstvu mogao da izriče protiv izdajica i drugih koji su osramotili Rim.
Namera je bila da se izbriše svaki trag sećanja ili postojanja osobe protiv koje je kazna izrečena. Brisanje iz istorije bilo je mnogo lakše u antičko doba, kada su dokumenti bili raštrkaniji i ređi. Ovakva kazna izricala se kako bi se sačuvala čast i ugled grada. U gradu koji je isticao društveni izgled, ugled i ponos pripadnosti Rimu, kao osnovne zahteve da bi neko bio njegov građanin, ovo je bila možda najgora moguća kazna.
Priča o caru-monstrumu koji možda i nije bio monstrum: Novo viđenje Nerona
: Ubio je sve svoje žene, a verovatno i spostvenu majku. Možda je bio odgovoran za spaljivanje Rima, ali sigurno nije svirao dok je taj grad goreo. A sada neki naučnici tvrde da on i nije bio toliko loš.
pročitajte članak
Jesu li "Zar i ti, sine Brute?" zaista bile poslednje Cezarove reči?
: Jedna od najpoznatijih rečenica u istoriji čovečanstva danas je često upotrebljavana fraza kojom ukazujemo na nečiju neočekivanu izdaju, a pripisuje se slavnom Rimljaninu. Je li Gaj Julije Cezar zaista izgovorio ove reči?
pročitajte članak
U starom Rimu, praksa zabrane sećanja bila je osuda rimskih elita i careva nakon njihove smrti. Ukoliko se Senatu ili novom caru nisu dopadala dela pojedinaca, oni su mogli da zaplene njegovu imovinu, izbrišu njegovo ime i oduzmu mu sve titule. Zbog ekonomskog podsticaja koji takva mogućnost nosi, istoričari i arheolozi imaju velike poteškoće da ustanove kada je zvanično zabrana sećanja prvi put izrečena i uvedena, mada se čini da je bila jako retko korišćena.
Zbog toga istoričari ponekad koriste izraz "de fakto zabrana sećanja" kada osuda nije zvanična. Primer za to je uništavanje statua i drugih prikaza dve članice Kaliguline porodice - njegove žene Milonije Cezonije i njegove kćerke Julije Druzile, do kojeg je došlo nakon atentata na cara. Među onih nekoliko koji su osuđeni na zabranu sećanja spadaju Lucije Elije Sejan, koji je kovao zaveru protiv cara Tiberija 31. godine, a kasnije i Livila, koja je bila njegova saučesnica.
