Iran kao poslednja nada SAD u borbi protiv Islamske Države

Kada je tajna poslanica predsednika Sjedinjenih Država, Baraka Obame upućena iranskom vrhovnom vođi ajatolahu Hamneiju, dospela u javnost reakcije su bile očekivane.

Iran kao poslednja nada SAD u borbi protiv Islamske Države Foto: Profimedia

Izrael je besan, Saudijska Arabija je poplavela, a Mit Romni je zapanjen. Govoreći na Izraelsko-američkom savetu, Romni je Obaminu akciju nazvao "zapanjujućom" i "ogromnom greškom". Bivši republikanski kandidat za predsednika je dodao: "Predlaganje da nekako možemo zajedno da radimo sa Iranom je nešto što je daleko od nemogućeg i ja sam ostao bez teksta kada sam čuo...jednostavno ne razumem."

U sada već mnogo puta navođenom pismu, Obama je zatražio od vrhovnog vođe Irana da napravi kompromise vezane za pregovore o nuklearnom programu i dostigne sveobuhvatan dogovor sa svetskim moćima, koji će zauzvrat omogućiti američko-iransku saradnju u borbi protiv Islamske Države. Trideset pet godina, američko-iranski odnosi su obeleženi nerazumevanjem i nedostatkom poverenja, kao i brojnim sabotažama drugih strana (Izraela, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina), koje se plaše da bi normalizacija odnosa sa Teheranom išla na račun njihovog strateškog odnosa sa Vašingtonom.

Iz izraelske perspektive, bilo kakva američko-iranska saradnja u borbi protiv Islamske Države oslabila bi sposobnost Zapada da izvuče maksimalne koncesije od Iranaca u tekućim pregovorima oko iranskog nuklearnog programa. Iako će Obamin odnos sa Iranom sigurno imati visoku cenu u domaćoj politici po predsednika (a možda i njegovu partiju), napredak u nukelarnoj debati bi mogla da transformiše geopolitički pejzaž celokupnog Bliskog istoka, blata za Obamu i njegove prethodnike. Ono poseduje potencijal da bude ništa manje od ključne promene u igri.

Obamino pismo je probni balon za mogući napredak putem direktnog razgovora sa vrhovnim vođom, koji ima zadnju reč u politici iranske nacionalne bezbednosti. Nakon decenije propalih razgovora, svetske moći (Kina, Francuska, Nemačka, Rusija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države) potpisale su privremeni dogovor sa Iranom pre godinu dana. Pošto je dogovor postignut, diplomate uključene u kasnije runde pregovora pokušale su da ga  okončaju do roka koji ističe 24. novembra. Poslednja runda razgovora vodi se u Omanu, sa zvaničnicima iz Sjedinjenih Država, Evropske unije i Irana koji jedva da su postigli neki vidan napredak.

I za Iran i za Zapad bi rešavanje problema iranskog nuklearnog dosijea moglo da predstavlja zajednički diplomatski uspeh. On bi ublažio trenutnu zabrinutost oko prirode iranskog nuklearnog programa, za koji Iranci kažu da ima mirnodopsku svrhu, a za koji se Amerikanci plaše da je opremanje za buduće nuklearno oružje. Diplomatski dogovor bi takođe omogućio da se prekine sa neprijateljstvom između Amerike i Irana i otvore mogućnosti za širi dijalog i uključenost obe države u rešavanje problema stabilizacije Iraka i Sirije. Zaista, Obamin najnoviji potez prema Teheranu je najava žurbe u kojoj se nalazi njegova administracija da se nukelarin problem reši i da se pređe na rešavanje drugih glavnih suprotnosti Teherana i Vašingtona, sa mogućnošću saradnje na područjima od zajedničkog interesa.

Koji su to ključni zajednički interesi dva protivnika uvučena u veoma teške diplomatske odnose već skoro tri decenije? Na vrhu liste je regionalna stabilnost i "rat protiv terorizma". Islamska Država nije prvi negativac u komšiluku koji tera Sjedinjene Države i Iran da zajedno kontrolišu regionalni haos. Nakon napada 11. septembra, Sjedinjene Države su se oslanjale na iransku podršku u zbacivanju Talibana - zajedničkih neprijatelja. Iran je pružao precizne obaveštajne informacije sa lica mesta u Avganistanu i mobilizovao Severni savez ako bi pomogao u naporima SAD-a i na kraju pomogao u formiranju vlade narodnog jedinstva u Avganistanu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija u Bonu u decembru 2001. godine. Dve godine kasnije, nakon zbacivanja Sadama Huseina, dve države su ponovo radile zajedno na uspostavljanju predstavničke vlade u Bagdadu i obučavanju iračkih snaga. U Iraku danas, ključni interesi ih možda još više vezuju, budući da i Iran i SAD podržavaju trenutnu vladu u Bagradu - nasuprot cepanju Iraka, što bi bilo najgore po obe strane.

Danas, Islamska Država predstavlja najveću pretnju miru i bezbednosti na Bliskom istoku, a neprijatna istina je da će za pobeđivanje takvog ekstremizma - i gašenje vatre koja je zapaljena širom regiona - biti potrebno nešto više od američke vojne moći. Vašington to izgleda zna, zbog čega su Saudijska Arabija, Jordan i drugi regionalni igrači uvučeni u Koaliciju koju vode Sjedinjene Države (iako su mnoge od tih zemalja prethodno finansirale, obučavale i opremale snage Islamske Države i sada žele da se iskupe). Međutim, jedan ključni igrač nedostaje: Iran. Obamin zahtev ajatolahu Hamneiju za bližu saradnju u borbi protiv Islamske Države je napor da se popuni strateška šupljina - i ukazuje na surovu stvarnost toga da bi pomoć koalicije bez Teherana propala.

Šta je to što Iran čini tako važnim za bilo koje trajnije rešenje? Za početak, Iran je prvi priskočio u pomoć Bagdadu, dopremajući svoje Kods specijalne snage koje su obučavale iračke snage u borbi protiv Islamske Države, a kasniji uspesi Iračana na bojnom polju dokazale su iransku konstruktivnu ulogu. Nedavne borbe oko strateškog grada Amerlija na istoku Iraka - gde su se Kodsi borili zajedno sa kurdskom Pešmergom, dok su američke snage napadale iz vazduha - bile su jedne od najvažnijih bitaka u ovoj kampanji. Uspeh na bojnom polju kod Amerlija je primer tipa američko-iranske saradnje, koja bi mogla da se uveća ako se reši nuklearni problem. Iran je takođe sposoban da igra diplomatsku ulogu kada Sjedinjene Države ne mogu ili ne žele. Kao ključna podrška sirijskoj vladi, Teheran može da se poveže sa Asadom, a prirodno srodstvo iračkih i iranskih šiitskih zajednica daju mu snagu o kakvoj Vašington može samo da sanja.

Zaista, Obamina administracija sada priznaje da Iran - sa duboko ukorenjenim uticajem na mnogobrojne regionalne konflikte - može biti temelj stabilnosti i bezbednosti širom regiona.

Obama ima istorijsku priliku da postigne ogroman uspeh u američkoj spoljnoj politici okončanjem nuklearnih pitanja i utiranjem puta ka normalizaciji odnosa - za dobrobit obe države, regiona i šire. Iako preko tri decenije nepoverenja ne mogu da se preko noći zaborave, ranija saradnja u Avganistanu i Iraku u kombinaciji sa najnovijim, ozbiljnim pregovorima na ministarskom nivou bez presedana (sekretar Džon Keri i njegov iranski kolega Džavad Zarif) o nuklearnom programu pokazali su se bitnim za direktan uticaj na pragmatično rešavanje regionalnih problema.

Prostor za uticaj međutim je osetljiv na vreme i ukoliko se bilo koja od država nada da će zaustaviti ili obrnuti trenutni trend kretanja ka daljem sektarijanizmu, ekstremizmu i terorizmu koji se širi Bliskim istokom, moraće da deluje brzo.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u decembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.