Stereotipi o psihičkim bolestima: Naučnici kao ludi genijalci

Oboleli od psihičkih bolesti pate i zbog stigme koju nosi ova vrsta oboljenja. Prikazivanje psihičkih bolesti u pozitivnom svetlu ne koristi nikome. To nije način na koji tim osobama pomažemo ili olakšavamo život.

Stereotipi o psihičkim bolestima: Naučnici kao ludi genijalci Foto: Profimedia

Patiti od neke psihičke bolesti nije nimalo zabavno. Ipak, čini se da to i nije neki problem ako se radi o naučnom geniju. Tada je to sasvim u redu, pa čak i poželjno. Prikazivanje ludila kao izvora genijalnosti takođe doprinosi stigmatizaciji. Koliko ste puta čuli da je tanka granica između genijalnosti i ludila?

Fondacija za očuvanje mentalnog zdravlja tvrdi da  gotovo devet od deset obolelih oseća negativne posledice stigme i diskriminacije. Ovaj previsoki broj ne daje nam detaljnije odgovore na pitanja zašto, gde i kako, ali potvrđuje da diskriminacija na štetu obolelih itekako postoji.

Jedna od neutemeljenih predrasuda o naučnicima genijalcima je da su „ludi“ ili izrazito neurotični  te da upravo iz toga proizlazi njihova darovitost. Kao da naučnike već ne prati dovoljno stereotipa, ironično, sada trebali da odgovore na pitanje jesu li dovoljno dobri tj. ispunjavaju li kriterijume. Koje? O psihičkoj nestabilnosti?

Slika ludog naučnika postoji već dugo. Javlja se još u starim filmovima kao što je Frankenštajn (1931) Džejmsa Velsa u kojem je dobroćudni lekar kojeg glumi Kolin Klajv i više nego kreativan, ali i više nego lud, što je prikazano njegovom raščupanom frizurom i izbuljenim očima. Moramo biti pravedni prema Meri Šeli i naglasiti da film nije veran prikaz knjige u kojoj je dr. Frankenštajn prikazan više kao slabić koji je više stereotipni prikaz nemarnog roditelja, nego bilo što drugo. S druge strane, Šelin Frankenštajn je zaista pokazivao znakove nezdrave opsesije i paranoje što bi moglo upućivati na to da je sličan stereotip postojao već i na početku XIX veka.

Prikaz dr. Frankenštajna iz 1931. godine za današnje standarde je očito preterivanje, ali stereotip je i dalje prisutan, a istina je i da su neki od istaknutih naučnika patili od akutnih psihičkih bolesti i poremećaja.

Čarls Darvin je dobar primer. Nakon što je oplovio svet u Biglu i vratio se kući, veći deo vremena je proveo povraćajući  u toaletu zbog mučne i iscrpljujuće anksioznosti. Sigmundu Frojdu navodno nisu bili strani napadi anksioznosti i panike (a bio je i zavisnik od kokaina). Tu je i Ludvig Bolcman koji se obesio nakon jedne od epizoda depresije.

Međutim veza između talentovanih naučnika i ludosti nije naučno potkrepljena. Pregled statistike celokupne populacije prvi je korak u otkrivanju moguće veze. Uzimajući u obzir da otprilike jedna od četiri osobe godišnje počne da oseća neke psihičke smetnje, poprilično je sigurno da će se jedan deo tih osoba pronaći u području nauke. Uz to, nije potrebno ni spominjati da nekolicina ne predstavlja ponašanje većine. Čak i da su anksioznost i panični napadi učestali među velikim naučnicima, nemoguće je odrediti, pa ni istorijski,  da su bili produktivniji ili kreativniji jer su imali psihičkih smetnji ili da se darovitost manifestovala uprkos tim smetnjama.

Ovaj „lud dakle genijalac“ stereotip je opasan. Bez obzira na to koliko smo uspešni ili neuspešni, koliko nas doživljavaju kao inteligentne ili neinteligentne, postoji rizik da se naš poremećaj više neće smatrati kao poremećaj ako svi ostali misle da on nosi nešto pozitivno, što takođe doprinosi stigmatizovanju. Negiranje postojanja bolesti, ili još gore, prihvatanje bolesti kao nečeg poželjnog, ne pomaže ni na koji način ljudima koji od nje zaista pate.

Za razliku od podsvesnih predrasuda, koje postoje i u nauci, inženjerstvu i matematici, mentalne bolesti ne diskriminišu te pogađaju ljude svih godina, u svim područjima sveta i u svim društvima. U stvarnom svetu, neki naučnici imaju psihičkih poteškoća, ali ne svi. Verovali ili ne, i naučnici su obični ljudi i ulaze u ukupne brojke koje nam govore koliko je obolelih.

Ako imate nekih psihičkih smetnji, trebalo bi da potražite pomoć, a ako poznajete nekoga ko pati od njih najgore što mu možete reći je: „Ništa strašno, pa svi su genijalci bili pomalo ludi“. To je kao da nekome sa slomljenom nogom kažemo da će samo proći i da poseta lekaru nije potrebna.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...