Istorija milosrdnih ubistava

Ono što danas nazivamo eutanazijom praktikovano je i osuđivano u brojnim kulturama i civilizacija još od pamtiveka.

Istorija milosrdnih ubistava Foto: COFA

Eutanazija potiče od grčkih reči "eu" (dobro) i "tanatosis" (smrt) i znači "dobra smrt" ili "nežna i laka smrt". Ova reč postala je sinonim za "milosrdno ubistvo". U tom smislu eutanazija znači aktivnu smrt pacijenta ili, neaktivnu u slučaju dehidratacije ili gladni.

Prvo pominjanje eutanazije javlja se kod rimskog istoričara Svetonija, kojom opisuje smrt Avgusta Cezara: "Iznenada je preminuo dok je ljubio Liviju, izgovarajući ove poslednje reči: 'Živi svesna našeg braka Livija i zbogom', bivajući blagosloven lakom smrću kakvu je oduvek želeo. Jer skoro uvek, kada bi čuo da je neko umro brzo i bezbolno, molio se da će i on jednog dana imati takvu eutanaziju." Iako nazvana eutanazijom, smrt Avgusta nije bila posledica ničijeg delovanja.

Uzdržavanje ili odbijanje lečenja je takođe korišćeno u istoriji, a pravi termin za to je ortotanazija, što znači "pasivna smrt". Tim metodom, lečenje pacijenta se nikada ne dešava i njegova smrt je laka u pasivnoj formi. Tokom ortotanazije, čin ubijanja se ne događa, ali pre smrti dolazi do pasivnog delovanja kako bi se ona dogodila.

Eutanazija u istoriji medicinske etike

Laka smrt se primenjivala još od davnina za beznadežne pacijente koji su trpeli esktremno jake bolove. S vremena na vreme takvo delovanje je bilo zabranjivano. U Mesopotamiji, asirskim lekarima je zabranjeno da vrše eutanaziju, dok su u Indiji u reci Gang neizlečivi pacijenti utapani.

Jevrejsko društvo, poštujući učenje Mojsijevo i šestu božiju zapovest "ne ubij", odbacilo je pre nekoliko vekova sve teorije o skraćivanju života hendikepiranih ili ljudi obeleženih kao "zaostali". Judaizam smatra život za svetinju i izjednačava samoubistvo i eutanaziju sa ubistvom.

U Sparti je postojala uobičajena praksa da se svako muško novorođenče pregleda kako bi se uočili znaci mogućih nedostataka ili bolesti, što bi ukoliko se otkrije, značilo sigurnu smrt za dete. Na takvu praksu gledalo se kao na način da se društvo sačuva od nepotrebnog tereta ili kao na način da se osoba "spasi" od tereta postojanja. U drevnoj Grčkoj, samoubistvo pacijenata koji su imali strašne bolove i imali neizlečivu bolest bilo je olakšano tako što su im lekari davali lek (otrovno piće). Pitagora i njegovi učenici bili su apsolutno protiv samoubistva zbog verovanja da su bogovi stvorili čoveka kao zaštitnika zemaljskog života i da mu samim tim nije dozvoljeno da pobegne svojevoljno.

Prvo protivljenje eutanaziji dolazi u vidu Hipokratove zakletve u kojoj se kaže: "Nikome neću, čak i akome zamoli, prepisati smrtonosan otrov niti ću mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt."

U drevnom Rimu, eutanazija se smatrala ubistvom i bila je zakonom zabranjena. U srednjevekovnoj Evropi hrišćanski teolozi su se protivili eutanaziji iz istog razloga kao judaizam. Hrišćanstvo je uvelo veće poštovanje ljudskog bića: "Svaki pojedinac ima pravo na život pošto Bog stvara ljude i oni pripadaju Njemu, a ne sebi. Smrt je nešto o čemu odlučuje On, a ne čovek." Islam takođe uči da je Bog taj koji stvara i da samo on može oduzeti život.

Od XV do XIX veka

Ser Tomas Mor se često citira kao prvi istaknuti hrišćanin koji je preporučivao eutanaziju u svojoj "Utopiji", gde utopijski sveštenici podstiču eutanaziju kada je pacijent smrtno bolestan ili ima velike bolove (što se ipak može učiniti samo uz saglasnost pacijenta). Jedini problem sa citiranjem je taj što je Mor, kao posvećeni katolik, napisao "Utopiju" kao satiru.

U Prusiji, 1. juna 1794. godine donet je zakon kojim se smanjuje kazna za osobu koja je ubila neizlečivog pacijenta. 

Do kraja devetnaestog veka, eutanazija je smatrana mirnom smrću, i umetnošću njenog postizanja. Često citiran dokument iz tog doba je "De euthanasia medica prolusio" koji je načinio Karl F.H. Marks. "Umiranje je čovekova stvar.", navodi Marks koji smatra da se smrt događa ili usled iznenadne nesreće ili u fazama, gde mentalni nedostaci prethode fizičkim. Filozofija i religija mogu da pruže informacije i utehu, ali lekar je najbolji sudija pacijentovog stanja i pruža olakšanje bolova ukoliko lek ne postoji.

Preovladavajući društveni uslovi kasnog devetnaestog veka počeli su da idu u korist aktivne eutanazije. Darvinov rad i teorije o evoluciji uzdrmale su ideju postojanja Tvorca koji jedini ima pravo da odlučuje o životu i smrti.

Prvi koji je javno zastupao aktivnu eutanaziju u XIX veku, bio je učitelj, a ne doktor. Semjuel Vilijams je 1870. godine napisao prvi rad koji se bavi idejom "medicinske" eutanazije. "U svim slučajevima treba da bude dužnost lekara, kada god to pacijent poželi, da primeni hloroform ili bilo kakav sličan anestetik kako bi se momentalno uništila svest i oboleli lišio muka brzom i bezbolnom smrću; uz predostrožnost kojom se sprečava bilo kakva zloupotreba takve dužnosti."

Godine 1889. nemački filozof Niče, izjavio je da neizlečivo bolesni pacijenti predstavljaju teret za druge i ne bi trebali da imaju pravo na život.

Dvadeseti vek

Napori za legalizaciju eutanazije javili su se u SAD-u još u prvim godinama XX veka. U 1920. godini dva nemačka profesora objavila su malu knjigu sa naslovom "Oslobađanje uništenja bezvrednih životinja", u kojoj se zastupa ubijanje ljudi koji su "lišeni vrednosti". Ta knjiga bila je osnova za bezvoljnu eutanaziju u Trećem rajhu.

U 1935. nemačka Nacistička partija prihvatila je autanaziju za obogaljenu decu i "beskorisne i neizlečive" pacijente. Pre 1933. godine svaki nemački lekar je polagao Hipokratovu zakletvu sa čuvenom "ne čini zlo" klauzulom, kojom doktor ima dužnost pre svega prema pacijentu. Nacisti su zamenili zakletvu Gezundhajtom (Zdravljem), zakletvom kojom se najviše brine o zdravlju nacističke države.

Bilo ko u državi je mogao da bude poslat u gasnu komoru ukoliko se smatra nesposobnim za koristan rad. Mentalno oboleli, psihički nestabilni, epileptičari, stari ljudi sa hroničnim moždanim sindromima, oboleli od Parkinsonove bolesti, dečje paralize, multipla skleroze, moždanih tumora i sl. bili su među onima koji su ubijani. Saglasnosti pacijenta nije bilo u ovoj formi eutanazije, koja se primenjivala po naređenju.

Mnogi ljudi ne shvataju da je pre uništenja Jevrejea, Nacistička Nemačka u okviru tzv. "konačnog rešenja" sterilisala oko 350.000 Nemaca samo zato što su njihovi geni procenjeni kao nepodobni za arijevsku rasu, zbog fizičkih nedostataka, mentalnih oboljenja ili homoseksualnosti.

Godine 1973. doktorka Gertruda Postma, koja je dala svojoj umirućoj majci smrtonosnu injekciju, dobila je blagu kaznu u Holandiji. Ceo slučaj i kontroverze koje su usledile nakon njega pokrenule su pitanje eutanazije u toj zemlji. Udruženje za dobrovoljnu eutanaziju u Holandiji (NVVE) pokrenulo je 1975. godine servis za pomoć članovima, koji daje savete za umiranje. U prvoj godini rada primili su čak 25 zahteva za pomoć.

Naredne godine doktor Tenrei Ota, ispred Udruženja za eutanaziju u Japanu (sada Japanskog društva za dostojanstveno umiranje) sazvao je međunarodni sastanak svih sličnih udruženja. Japan, Australija, Holandija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države su imale svoje predstavnike.

Društvo za eutanaziju osnovano je poslednjih meseci 1980. godine u Oksfordu. Sastojalo se od 200 članova iz 18 država. Od osnivanja, svetska federacija će uključiti još 38 organizacija širom sveta i imaće 15 međunarodnih konferencija.

Petog maja 1980. godine Rimokatolička crkva je objavila Deklaraciju o eutanaziji kojom se ona osuđuje kao "zločin protiv života" i "zločin protiv Boga".

Ka trećem milenijumu

Švajcarska, nekada poznata po turizmu zbog spektakularnog alpskog pejzaža, satovima, čokoladi i siru sada ima novi epitet koji je proslavlja u svetu - Meka za smrt. Fizički i mentalno oboleli pacijenti čekaju u redu kako bi otišli na put u Cirih bez povratka.

U 2000. tri strana državljanina su izvršila samoubistvo u Cirihu, u 2001. broj "turista smrti" se popeo na 38, uz još 20 u Bernu. Najviše smrtnih slučajeva dogodilo se u apartmanima koje je izdvao Dignitas, jedna od četiri grupa koje su iskoristile švajcarski zakon o eutanaziji iz 1942. godine, kako bi pomogle neizlečivo bolesnima da umru.

Organizacija je pomogla u samoubistvu 146 osoba u poslednje četiri godine. Na referendumu 15. maja 2011. godine glasači u Kantonu Cirih ubedljivo su odbili poziv da zabrane pomoć u samoubistvu ili da zabrane praksu za strane državljane.

Ipak, postoji nekoliko stvari koje moraju da budu preduzete kako bi se zakon primenio. Ljudi koji žele eutanaziju moraju da budu u stanju da racionalno odluče da umru. Oni moraju da izvedu poslednji čin - najčešće tako što popiju smrtonosnu dozu barbiturata - bez pomoći. Takođe, činu moraju da prisustvuju medicinska sestra ili doktor, kao i još dvoje ljudi.



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...
Pogledajte šta vas očekuje u decembarskom izdanju časopisa National Geographic Srbija.