Zašto ne umremo nakon seksa?

Da li uživate u svojim dugim reproduktivnim godinama? Prema Kolovom paradoksu ne bi trebalo.

Zašto ne umremo nakon seksa? Foto: Wikimedia Commons

Mnogim vrstama potreban je samo mali porast plodnosti kako bi opravdali jednu priliku za seks, koju prati smrt. Saznajte zašto “treba” da umremo nakon vođenja ljubavi i zašto to nije slučaj.

Semelparitet i iteroparitet

Celog života smo, bez znanja, iteroparitetni, tj. imamo sposobnost da proizvodimo potomstvo više od jednom. Što je dobro, jer bi bilo šta drugo značilo momentalnu smrt nakon jednog odlučujućeg parenja. Iteroparitetne životinje reprodukuju se nekoliko puta tokom života. Semelparitetna stvorenja, sa druge strane, imaju samo jednu šansu za parenje, gde daju sve od sebe, a potom umiru. Najpoznatiji primer su lososi, koji plivaju uzvodno, izbegavajući medvede celim putem, kako bi se posvetili mrešćenju na mestu gde su se izlegli, a zatim odmah uginuli. Ženka džinovskog pacifičkog oktopoda štiti i neguje svoja jaja, a kada se izlegnu, ona ispušta mlaz vode kako bi im pomogla na putu, dok umire. Postoje čak i neki mužijaci torbara koji dobiju ogroman porast adrenalina u sezoni parenja, koji im uništava imuni sistem dok se konstantno pare, nakon čega umiru.

Iz očiglednih razloga, ovaj sistem više favorizuje životinje koje mogu da napuste svoje mladunce, od onih koji moraju da ostanu sa njima i podižu ih. Semelparitet nije uobičajeno stanje za životinje. Ono zahteva nagle i pravovremene promene u energiji, sposobnost da se ignorišu najosnovnije potrebe za preživljavanjem, zarad parenja, kao i rađanje mladunaca koji su sposobni da se staraju o sebi. Čini se da je svaka vrsta semelpariteta nastala iz iteropariteta. Pravo je čudo, imajući u vidu sve što je potrebno za uspešan semelparitet, kako se uopšte razvio.

Kolov paradoks i semelparitet

Ili se bar čini tako. Lamon Kol, biolog koji je ranih 1950-ih obrađivao podatke, objavio je model rasta stanovništva na osnovu reprodukcije koju je započelo tek nekoliko ljudi. Trebalo bi da je mnogo više semelpariteta na svetu, tvrdio je. Posmatrao je reproduktivne stope kako bi zaključio zašto neke životinje žive duže od drugih. Otkrio je da godišnje vrste, koje žive samo godinu dana, imaju potrebu da proizvedu samo jedno potomstvo više po “leglu” od vrsta koje višegodišnje kako bi održale isti rast populacije. Tako da mali porast u veličini legla favorizuje semelparitet. Zašto je, onda, tako redak?

Postoje razlozi zašto ljudi nisu semelparitetni. Neko mora da odgaja bebu, a sve dok ne budu postojala tri pola (mužijak, ženka i roditelj) moraćemo da ulažemo dodatne napore u odgajanju potomstva, za razliku od lososa. Međutim kako smo evoluirali uopšte? Ako je semelparitet favorizovan, zašto bi postojali preci primati kojima je bilo potrebno nekoliko godina da odgajaju svoje potomstvo? Zašto nismo poput nesrećnih australijskih torbara? Ova šizma, između prednosti semelpariteta i njegove relativne retkosti, postala je poznata kao Kolov paradoks.

Bolje modelovanje znači da živimo

Kolov paradoks, poput mnogih paradoksa koji su opovrgnuti brzim osvrtom na dokaze, nije opstao dugo. Ljudi su bili brzi da uoče mane i izgrade bolje modele. Na primer, Kol nije posmatrao smrtnost kod mladunaca u odnosu na smrtnost kod odraslih, već je pretpostavljao da će svi preživeti do njihovog “dogovorenog” vremena za smrt. U stvarnosti, postoji stopa smrtnosti kod plodnih odraslih jedinki i mladunaca, a razlika u ovim stopama je uticala mnogo na to da li je semeparitet opcija. Ukoliko vrsta ima užasnu stopu smrtnosti odraslih, ali je stopa smrtnosti mladunaca relativno niska, bolje je promeniti sistem u novoj generaciji, nego istrošiti resurse.

Isto važi i za faktore okruženja. Reprodukcija skoro uvek zahteva rizik i energiju – bilo da je u pitanju losos koji pliva kilometrima da bi doneo jaja do tihog i mirnog mesta u potoku gde se mogu bezbedno izlegnuti ili pustinjski torbar koji ima kratku ali obilnu sezonu, tokom koje ima malo slobodnog vremena. Ukoliko je potrebno 90% energije jedne vrste da proizvede mlade, korišćenje 100% te energije za proizvodnju većeg legla je bolja strategija od čuvanja 10% i manjeg legla.

Naravno, postoji relativna mogućnost brisanja na hiljade lososa, naspram mogućnosti ubijanja pet mladunaca lava ili da jedna grupa ljudi ne može da ima začeće godinu, dve. 



bonus video
ostavite komentar
Inicijalizacija u toku...